Руски добровољци на Балкану

Руски добровољци на Балкану | Русская весна

Општи подаци

«Просечан» руски добровољац — то је човек са незавршеним високим образовањем, по правилу прилично добро разуме суштину збивања, често му је нешто несређено у личном животу. Удео криминалитета је, упркос честим оптужбама штампе, био крајње низак.

Тамо је било много сјајних личности, услед чега су већи одреди били нестабилни и распадали се. Никаквих «Рамбоа» међу добровољцима није било — онако, обични момци, средње висине и телесне конституције. Сви добровољци били су одевени у шаролике камуфлажне униформе. Ипак, већином су се трудили да понесу из Русије руску.

Типичан руски одред у Босни чинила је група од 7–15 људи на челу са искусним борцем око кога се групишу остали.

Треба се одмах оградити — меркантилан мотив никада није био присутан међу добровољцима. Плата руских добровољаца, као ни српских бораца, није била довољна чак ни за цигарете. Једино су почетком 1993. српске општине двају градова (Вишеграда и Горажда) доплаћивале добровољцима преко уобичајених 10–20 немачких марака месечно, пошто су се увериле у њихову стварну борбену делотворност.

Они који реше да оду у Босну имали су одређене потешкоће око одласка. У Русији је било неколико активиста који су крајем 1992. преузели на себе да окупљају одреде добровољаца и козака ради њиховог отпремања у Босну на два месеца, на позив вишеградске и горажданске општине. Језгро оних који су отишли крајем 1992. — почетком 1993. чинили су ветерани Придњестровља. Управо је тај сукоб збио добровољце у одреде. Многи су тек у Придњестровљу први пут узели аутоматску пушку у руке.

Руски одреди, потчињени српској команди, коришћени су на најтежим деловима као ударне јединице: за пробој противничке одбране, извиђање, диверзије итд. Наравно, неколико десетина добровољаца није могло да промени много тога у рату у коме су на обе стране учествовале десетине хиљада војника. Али је и сâмо присуство руских добровољаца надахњивало Србе који су у њима видели представнике велике, моћне Русије, што значи да Срби не ратују сами против читавог света за своју земљу. Међу босанским муслиманима је настајао немир који је прелазио у панику приликом српског напредовања, чим сазнају да против њих ратују руски добровољци.

Добровољци су имали својеврсни кодекс части у том рату. Нису учествовали у чишћењу терена од несрпског становништва, нису мучили нити стрељали заробљенике. И Срби ни за једног од њих нису рекли ништа лоше.

Не бих желео да идеализујем ни српску страну. Док је било наде у скору победу, добровољци су били добро дошли. Тада је, осим Руса, дошло и много Бугара, Грка. Председник Радован Караџић изјавио је како је Република Спрска спремна да прими Русе који су у Прибалтику и другим регионима бившег СССР-а подвргнути дискриминацији и прогањањима, да им додели станове. А када је пораз постао чињеница, када нису више имали где ни своје људе да раселе, власти су коректно дале на знање: једно су заслуге и награде, али време је да се иде… Добровољци су се, спремајући се за повратак кући, премишљали хоће ли имати довољно да плате пут.

Укупно је у Отаџбинским ратовима српског народа од 1990. до 2001. године учествовало између 529 и 614 добровољаца из Русије, Бугарске, Грчке, Румуније и других земаља. Притом је око 40 људи погинуло (податке још треба прецизирати).

Колико нас је било?

Први руски добровољци у српским оружаним снагама појавили су се 1991. године, од самог почетка борбених дејстава у Хрватској. То су били људи који су се случајно затекли у зони борбених дејстава (радници, трговци «шверц-комерца»). Тешко је судити о њиховом броју, али се Срби сваки час присећају овог или оног Руса који је уочи рата продавао на локалној пијаци, а после његовог почетка постао добровољац. Током рата у Српској Крајини вероватно није било организованих група добровољаца; појавили су се тек касније, после примирја са Хрватима у јесен 1991. године.

Црвеним тачкама означена су места дислокације руских добровољачких одреда

У Републици Српској Крајини (РСК) било је током 1991. и 1992. неколико група добровољаца који су били или самоорганизовани, или су организовани на иницијативу и уз учешће Срба. У њима су били добровољци са Урала по козачкој линији, неколико људи из Казахстана и Москве. Укупна бројност тих група достизала је 20–30 људи. Били су у саставу јединица Аркана и Војске РСК (ВРСК). Од њих су Хрвати заробили једног руског добровољца.

После почетка рата у Босни и Херцеговини априла 1992. први добровољци Војске Републике Српске (ВРС) такође су постали руски радници и трговци «шверц-комерца». У лето 1992. неколико група добровољаца пребацило се из РСК у Босну. У то време су се сви добровољци, по правилу, уливали у организацију «Бели орлови» Драгослава Бокана. Може се претпоставити да је у време од априла до септембра 1992. у Босни боравило око 10–15 добровољаца.

У лето 1992. године, када је постало очито да рат у Босни постаје дуготрајан, а међународна изолација се снажно одражавала на морални дух народа, Срби су заузели нови став у погледу руских добровољаца.

Издвојили су знатна средства за организовање доласка знатног броја добровољаца из Русије у РС. Изгледа да су рачунали на следеће: мањи одреди добровољаца (5–10 људи) смештају се на најважнијим деловима фронта у Источној Босни и Херцеговини, тј. у непосредној близини границе са Србијом. Ти одреди су имали један циљ — да подижу и одржавају морални дух Срба. По свој прилици су у ту операцију били укључени Срби из расејања са њиховим финансијским средствима, можда чак и југословенске обавештајне службе које су руководиле операцијом.

Први организатор са руске стране био је познати Јарослав Јастребов. Он је са својим сарадницима углавном посредством козаштва тражио добровољце, организовао их и отпремао у мањим групама (2–3 човека) у Југославију. У Београду их је чекала веза с надимком Брада да их проследи у РС. На тај начин су створени 1. и 2. Руски добровољачки одред (РДО). У првом је било 10–15 људи, језгро су чинили житељи Санкт Петербурга, био је базиран у Требињу и постојао од септембра до децембра 1992. године.

Својеврстан врхунац деловања Руса у југоисточној Босни пада у време од краја јесени 1992. до краја пролећа 1993. године. У Вишеграду, градићу са неколико хиљада становника, основан је 1. новембра 1992. РДО-2, познат као «Царски вукови». Његову окосницу чинили су ветерани борби у Придњестровљу. Који дан касније отишли су у своју прву борбену операцију. Свој звучан и унеколико чудан назив часно су оправдали. Зашто «царски»? Па зато што су у РДО били монархисти и добровољци су се борили под империјском црно-жуто-белом заставом. Борци су носили црне беретке. На челу РДО-2 био је 27-годишњи Александар Муравјов звани Ас. У њему није било ничега од типичног јунака. Ипак је управо он био легенда за руске добровољце.

Бројност РДО-2 износила је 15–20 људи. У разна времена кроз њега је укупно прошло до 50 људи. Одредом је надаље, после Муравјова, командовао мајор «Авганистанац» који је био један од најбољих командира током читавог рата. На чело РДО-2 у мају 1993. долази Михаил Трофимов — официр, учесник авганистанског рата у коме је награђен са два ордена Црвене звезде. Погинуо је у покушају хватања «језика» у позадини противника.

Одред је престао да постоји новембра 1993. године, застава одреда предата је у музеј Београдског подворја Руске православне цркве, где се налази заједно са заставама Беле добровољачке армије. Током годину дана свог постојања одред је изгубио 3 човека. У одреду је, осим руских добровољаца, било и Бугара (извори су противречни у погледу РДО-2).

Новембра-децембра 1992. у Скеланима је настао омањи одред Александрова, у чијем саставу је било 5–7 људи. Касније се одред из Источне Босне пребацио у регион Сарајева. Тамо се одред распао после погибије свог командира — то се десило у мају 1993. године.

У јесен 1992. и зиму 1992–1993. у РС су деловала још два мања одреда у Милићима и у Босни, у рејону Коњица у Херцеговини, укупне бројности 10–15 људи.

Козачка епопеја у РС започела је 2. јануара 1993. године. Тог дана у Вишеград је стигла велика јединица козака (до 50 људи). Став Срба према руским добровљцима почео је да се мења после више него успешних дејстава руских одреда, поготово РДО-2. Изгледа да су Срби закључили како је целисходније да Русе не користе за подизање духа српских ратника него за решавање сложенијих борбених задатака, тим пре што су се спремале крупне операције против непријатељских групација у Горажду и Сребреници. Руководећи се тим побудама, Срби су знатно повећали финансирање општих мера у погледу доласка добровољаца, надајући се да у првој половини 1993. повећају укупан број руских одреда до 150 људи с дислокацијом у Требињу, Вишеграду и Скеланима. Главнина снага (100–120 људи) требало је да се налази у Вишеграду. Ту групацију углавном су чинили козаци, и требало је да заједно са јуришним четама три бригаде ВРС (Вишеградска, Горажданска, Рогатичка) изврши моћан продор дуж Дрине-ка центру непријатељске енклаве Горажде.

Организацију доласка козака преузела су на себе двојица добровољаца из Казахстана, делујући у тесној сарадњи са руководством српских добровољачких одреда «Бели орлови». У првој козачкој полустотини било је козака са Дона, из Саратова и Москве, а осим козака било је и представника неких родољубивих организација из Русије. Тај одред је два месеца ратовао у Вишеграду, под командом тројице походних атамана заредом. Други по реду био је Генадиј Котов, козачки пуковник из Волгодонска, који је погинуо фебруара 1993. године. Атаман Генадиј Котов је, свакако, један од најдостојнијих команданата Руског добровољачког покрета. (О Котову и козацима биће речи нешто касније)

Крајем фебруара 1993. године у Вишеград почињу да пристижу нови добровољци, међу којима козаци нису више чинили већину. Око 10. марта 1993. од остатака Другог РДО, 1. козачке полустотине и новоприспелих добровољаца образован је 2. обједињени РДО бројности око 35 људи, којим су командовали већином козаци. Одред је постојао до маја 1993. и учествовао у одбијању два већа напада на утврђени рејон планине Заглавак код Вишеграда.

До лета 1993. године, изузев Другог РДО, који је, оставши без командира, и сам већ био у стању распада, није преостао ниједан организован одред. Доста добровољаца налазило се, по један или двојица, у саставу српских одреда. Понекад су се ти добровољци уједињавали у мање одреде, попут такозване «Озренске бригаде» (око 5 људи). До октобра 1993. године, после коначног распада Другог РДО, знатан број добровољаца окупио се у сарајевском подручју — Јеврејско гробље. Управо тамо је новембра 1993. настао 3. РДО чији командир је постао бивши заставник морнаричке пешадије Александар Шкрабов. Трећи РДО био је базиран на југоисточном крају Сарајева, ушавши у састав Новосарајевског четничког одреда и учествовао у великом броју операција, понекад врло успешних — пробој-ка Олову децембра 1993. године, заузимање фабрике оружја «Победа-Горажде» итд. Кроз тај одред прошао је велики број људи — од 60 до 80. Трећи РДО престао је да постоји 1994. године, убрзо после погибије свог командира А. Шкрабова.

Од 3. РДО се у лето 1994. одвојила мања група добровољаца од којих је у сарајевској општини Добриње створен мањи одред који је постојао до краја рата, завршеног новембра 1995. године. Кроз њега је прошло 10–15 људи.

У јесен 1995. године почеле су опсежне борбе у централној Босни. То је била последња офанзива ВРС са циљем да раскомада противничке снаге и победоносно заврши рат. На Нишићкој узвишици су у ту сврху усредсређене веће снаге, у чијем саставу је најважнију улогу имала јуришна извиђачка јединица централне подређености «Бели Вукови» под командом Срђана Кнежевића. У ту јединицу су ушли скоро сви добровољци из 3. РДО и одреда у Добрињи. Одред «Бели Вукови» постао је најпознатија јединица на крају рата у којој су се окупили руски добровољци.

Одред «Бели вукови»

Јединица је била базирана у Олимпијском центру «Јахорина», 20 км од Сарајева. Успешно је учествовала у многим познатим операцијама 1994–1995. године. У њеном саставу је ратовало око 50–80 руских добровољаца и десетак Бугара, Грка, Румуна итд.

Од друге половине 1993. у Вишеград се вратила неколицина козака који су касније чинили основ мањег руског одреда бројности око 5 људи.

Група добровољаца (7–10 људи) одвојила се у јесен 1995. године од одреда «Бели вукови» и пребацила у Власеницу где је ушла у одред «Вукови са Дрине» у коме је остала до краја рата. У истом граду Власеници постојао је у то време мањи одред (до 10 људи) грчких добровољаца «Грчка гарда». Неколицина Грка била је и у одреду «Бели вукови» и код српских четника у Сарајеву на Јеврејском гробљу.

После почетка борбених дејстава НАТО на СРЈ добровољци из Русије су у великом таласу похрлили на Косово. На Косову је 1999. године било око 200 добровољаца. Притом треба истаћи да је у тој групи био значајан број људи из Украјине, малтене половина. Добровољци су се налазили на најразличитијим местима Косова, у групама од 5–15 људи. Познато је да су се одреди налазили у Рашки недалеко од Дечана, као и на граници с Албанијом. Зна се да су у рату на Косову погинула двојица руских добровољаца.

Мања група руских добровољаца (око 7 људи) појавила се у Македонији августа 2001. године где је успешно учествовала у борбама против албанских сепаратиста.

Козаци у Србији

Успомене пуковника козачке војске Виктора Заплатина — учесника борби на територији Придњестровља, Абхазије и Босне. Он прича о стварању и првим борбама првог козачког одреда, створеног ради помоћи православним Србима Босне.

Виктор Владимировић служио је пре пензионисања у 7. дивизији ВДВ (ваздушно-десантних снага), био награђен руским и страним владиним наградама. У Придњестровљу је био виши официр батерије минобацача од 82 мм. У Абхазији — командир батерије Д-44. У Источној Босни — командир одреда (командант козачког батаљона).

Виктор Заплатин је сада члан управе и командир Посебног одреда патролне службе Московског градског козачког друштва — унете у Државни регистар престоничке козачке организације.

Једну од главних снага Руског добровољачког покрета (РДД) на Балкану у почетку, почетком 1990-их година, чинило је козаштво које је у својим редовима ујединило не само наследне козаке него и активан део Руса, поготово оних који су на овај или онај начин били повезани са безбедносним структурама.

Огроман потенцијал козака као стварне снаге која учествује у оружаним сукобима показали су још ратови у Приндњестровљу, Абхазији и Нагорном Карабаху. У другој половини 1992. године њихова помоћ затребала је и православним Србима. Друге руске родољубиве паравојне организације биле су у то време или слабе и готово непознате, или уопште нису сматрале да помоћ Србији има неку перспективу; исто се тиче и већине руководилаца тада постојећих козачких организација. Зато је прикупљање и организација добровољаца обично вршено уз непосредно или посредно учешће обичних козака. Рецимо, није створен ниједан одред добровољаца Савеза козачких војски Русије и Заграничја, као ни других козачких организација, премда су свакојаки атамани долазили у Југославију — много говорили, кочоперили се, претили да ће довести «десет хиљада козака» у одбрану браће Срба.

Уз то, премда је међу првим добровољцима било доста козака, први добровољачки одреди нису себе непосредно поистовећивали са козаштвом. Први непосредно козачки одред појавио се у Републици Српској 1. јануара 1993. године, организовано стигавши на територију Југославије. Формиран је у Москви новембра-децембра 1992. године. Остао му је назив «Први козачки».

По повратку у Москву из Абхазије, после рањавања током јуриша на Гагру, на једном родољубивом скупу упознао сам се са представником Вишеградске заједнице А. Загребовом, који ми је понудио да формирам одред добровољаца-козака. Сачинили смо план, одлучивши да јединица има до 70 људи из козачких подручја, сразмерно средствима које је доделила Вишеградска општина.

Мој сусрет са Г. Котовом (потом погинулим у борби у Босни) из Волгодонска решио је судбину многих козака и одреда — управо са њим сам кренуо у Ростов на Дону, где сам срео многе познанике из Придњестровља и Абхазије — А. Шкуроа, И. Мирошњиченка и друге. У «Парамоновљевој кући», где је командовао И. Мирошњиченко, одржани су први разговори са козацима.

Војни комесар Саратова помогао је у одабиру козака из Саратова. Њих су одувек одликовали висока дисциплина и организованост. За одабир козака у Москви одговарао је В. Желудков, а знатан организациони рад обављао је А. Багров.

Сви козаци су крајем новембра почели да се окупљају у Москви, и онда је искрсло доста техничких проблема, почев од пасоша, виза и завршавајући преноћиштем и исхраном. Козаци су уз помоћ атамана козачке станице Ховрино Н. Адамова испрва смештени у спортску дворану, потом у студентски дом, а после сукоба са тамошњим одељењем МУП-а морали су да пређу у један манастир, где су, помажући у манастирском домаћинству, могли да чекају док не добију документа за одлазак у Босну.

Наши козаци већином су се показали као достојни представници своје војске. Међу њима је било много војних лица с искуством борбених дејстава, а њих 14 учествовало је у Придњестровском рату. Козаци који су учествовали у Придњестровском рату добили су пред полазак заслужене награде: крст «За одбрану Придњестровља». Извесном «самосталношћу» истицало се 12 бораца из састава Донског атаманског пука под командом М. Кузњецова, чији вођа је био Максај (касније умро под неразјашњеним околностима у Русији). Премда су неки козаци, уморивши се после два месеца боравка у Москви од ишчекивања поласка, ослабили дисциплину.

У међувремену су Срби у Вишеграду већ почињали да се живцирају: куд се деде Загребов, када ће стићи козаци?

Крајем децембра 1992. године, коначно обавивши формалности за туристичко путовање и добивши документа о томе да у Југославију путује фолклорни ансамбл «Казачок», кренули смо на пут. Требало је да одред возом стигне у Чехословачку, а одатле аутобусом кроз неколико европских земаља у новогодишњој ноћи стигне у Београд, и одатле већ локалним аутобусом настави пут. Две недеље раније у Вишеград су упућена двојица искусних козака као коначари — Виталиј Ваљејев и Игор Осипов, који су ратовали још у Придњестровљу и Карабаху.

Све смо врло зналачки испланирали заједно са нашим менторима са српске стране. Тада је границу прешло педесетак људи, сви су били у цивилу, козачку униформу у пртљагу објашњавали су фолклором (чак су морали да отпевају на чехословачкој граници), а одсуство новца у царинској декларацији тиме да ће држати концерте у Србији.

Одмах је одређено да ће опште руковођење у Босни вршити командант Вишеграда, али да Срби не могу без моје сагласности, као командира, да користе одред ни у једној операцији. За представника српске стране и преводиоца одреда именован је А. Загребов, за заменика командира одреда Г. Котов, за заменика командира одреда за логорску службу В. Камшилов.

На самој граници Републике Српске издвојена је, на молбу Срба, група козака под руководством М. Кузњецова као појачање за подручје Скелана. Главнина одреда приспела је у Вишеград у три ујутро 1. јануара 1993. године. Одмах смо се сместили у једној од зграда болничког центра у Околишту, на левој обали Дрине.

Болнички центар је од почетка рата био празан, његове пацијенте одвезли су у Србију. Околиште, то древно предграђе Вишеграда, постало је децембра 1992. центар Вишеградског гарнизона. Ту су били штаб, складишта, и смештени добровољци из Русије и Србије. Ми смо се сместили по 4–6 људи у собама у приземљу и на спрату, на обичним и креветима на спрат. Опремљена је соба за чување оружја и муниције, соба за чување личних ствари, организовано је даноноћно обезбеђење. Одмах смо добили нове униформе — зимске комбинезоне прилично доброг квалитета. Осим аутомата Калашњикова и митраљеза ПК југословенске производње, козацима су дати бацачи граната, снајперске пушке, пиштољи (ТТ, «Шкорпион»), оптички уређаји, укључујући оне за ноћно извиђање, као и оклопно возило и противавионски комплекс «Прага».

Козачки одред се хранио у заједничкој мензи гарнизона. Српска позадинска служба издвајала нам је ланч-пакете, а као додатна исхрана следовале су нам конзерве, кромпир, шећер итд. Козаци су успоставили најпријатељскије односе са тамошњим становништвом. Козаци су били омиљени у Вишеграду, звали су их у куће, чашћавали и указивали им пажњу на све могуће начине.

Већ почев од 4. јануара 1993. године, делујући по схеми заједничке дислокације са Србима, одред је приступио борбеном патролирању у планинама према Горажду, учествовао у заседама на «муслимске караване», правио одбрамбене објекте у Вишеграду. Одреду је придодат стални водич Марко који је изванредно познавао планине. Сем тога, са људством је увежбавано дејство и тактика вођења бојева у планинама — то је вршио Г. Котов, посвећујући томе све слободно време. Формиран је ватрени вод минобацача 82 мм и послуга за комплекс «Прага».

Међутим, у штабу бригаде су од нас стално тражили «акцију», тј. извођење тактички значајне борбене операције.

Твирковићи

Заузимање и задржавање села Твирковићи постало је најуспешнија операција на Истоку Босне у зиму/пролеће 1993. коју су извели козаци (не рачунајући продор до Руда са заузимањем 7 тунела у планинама, у чему су такође учествовали козаци).

Освајањем села Твирковићи и суседне долине Ораховци српске снаге би знатно побољшале свој положај у будућем јуришу на стратешки важно муслиманско село Ђанкићи. Оно је имало погодан положај, с једне стране надносећи се над кањон Дрине, што је спречавало Србе да наступају-ка великом граду Горажде, а с друге се усецало у Семечку висораван, пресецајући слободан саобраћај између српских градова Вишеград и Рогатица. Срби су већ три пута покушавали да заузму Твирковиће (омање старо село са џамијом и гарнизоном од 300 људи), али су претрпели значајне губитке. Ударна чета Бована, која је изводила јуриш, јако се уморила.

После извиђања смо одлучили да козаци укупне јачине 40 бајонета, уз ватрену подршку минобацачког вода 2 РДО смештеног у шуми северозападно од Твирковића, ујутру крену од српског села Кочарим шумским стазама, неутралишући ватрену подршку, и одмах започну јуриш на Твирковиће, одвлачећи главнину муслиманских снага. Ватреним водом РДО-2 командовао је А. Мухарјов («Ас»), мој стари потнаник још из Придњестровља (у другом извору назван је Муравјовом), виши официр био је Е. Смирнов, ветеран Авганистана.

Требало је да после почетка јуриша српска јуришна чета Вишеградске бригаде са југоисточне стране нападне положаје муслиманске пешадије у селу и помогне да се до вечери сасвим овлада селом. То је била једина страна без сталних и појачаних ватрених тачака, али сасвим минирана. «Муслими» су се ту уздали у мине и рељеф терена. Требало је да Марко «утре» пролаз кроз минско поље — одред је само његовим трагом могао да уђе у село.

Сваки борац добро је знао општи и лични задатак. Тактику вођења борбе у планини не једном смо уходавали. У 2 сата кренули смо-ка селу Кочарим, али ту Марку нису издржали живци и додељен нам је нови водич — Недељко. Нешто касније кренула је на свој положај минобацачка група 2. РДО у пратњи Срба. Испред је ишла најспремнија ударна група коју су углавном чинили ветерани разних ратова. Официр ВДВ И. Мирошњиченко командовао је 2. јуришном групом, а на крају колоне ишла је заштитница В. Ваљејева.

Око 5 сати, када је 1. ударна група од 12 људи сасвим непримећена стигла до Твирковића, одјекнула је потмула експлозија, а затим још две заредом. Био сам принуђен да нарушим радио-тишину како бих сазнао узрок. Испоставило се да је К. Ундров сишао са угаженог трага и налетео на мину-«паштету». Војни лекар С. Баталин је, пружајући му помоћ, и сам налетео на «авганистанску варијанту» распореда мина, затим је и И. Мирошњиченко, пружајући помоћ њима обојици, такође налетео на противпешадијску мину.

Али у селу је и даље било мирно. Одлучио сам да наставим операцију, пошто ефекат изненађења још увек није био изгубљен. Заузет је део села и део пошумљене падине, у џамију је смештена осматрачница. Ударна група је заузела изванредан положај — козаци као да су били наднети над селом са северне стране.

У 6 сати су се «муслими» покренули, почело је кретање по селу и одлучено је да се отвори ватра. Две послуге митраљеза система «Калашњиков», И. Мухина и В. Ганијевског, 3 снајпера, послуга комплекса «Оса» В. Камшилова буквално су косили «муслиме» који су истрчавали из кућа. А. Загребов је добрим поготком из «Мухе» погодио кућу где је био штаб, запаливши је, и уништио групу «муслима» која се појавила у вратима. За то време су Недељко, В. Алијев, С. Манохин, Г. Котов и Пришљак минирали џамију и околне куће. Дејстовао је и вод минобацача 2-РДО са брда — бојно поље им је било у видном пољу, радио-веза је била одлична, корекција ватре вршена је трасером на циљ.

Током првих сати борбе противник је изгубио најмање 80 људи и до 10 сати одустао од покушаја противнапада; у етру се чуло да су окружени, траже помоћ и ватрену подршку из Ђанкића. По самом селу и падини где су били козаци почели су да делују минобацачи од 120 мм.

У 11 сати су директним поготком мине убијени митраљезац В. Ганијевски и водич Недељко који је доносио муницију, а тешко рањен И. Мухин. У насталим приликама било је знатно теже решити планирани борбени задатак. Обданица је трајала до 16 сати, а помоћног удара Срба још није било — њихове снаге из непознатог разлога нису на време ушле у борбу. Међутим, радио-станицом нам је јављено да у помоћ «муслимима» долази одред из Ђанкића.

Контролишући село ватром, одлучио сам да се повучемо. Дигавши у ваздух џамију, запаливши околне куће, покупивши оружје, рањене и убијене, ударна група је започела тешко повлачење. При повлачењу су се истакли «Дед» из Саратова који је, штитећи повлачење, из снајперске пушке «Маузер» скинуо петорицу «муслима», и М. Камшилов који је истошио остатак муниције за «Осу» на ускомешане непријатеље.

И поред свих губитака, задатак операције је извршен — козаци су контролисали село током читаве обданице, причинивши «муслимима» штету од око 100 људи. Били су очигледни промашаји команде Вишеградске бригаде: Срби нису узмогли да искористе ситуацију и помогну да се село задржи.

Неколико дана касније у Вишеграду су, један уз другог, сахрањени погинули Недељко и Василиј Ганијевски. Недељкови рођаци и дан-данас брину о гробовима, на њима се увек могу видети знаци захвалности руском ратнику.

Одбрана Скелана

У Скеланима су се истакли атаманци М. Кузњецова. Скелани су градић на левој обали Дрине у источном делу Републике Српске — ту дуж реке пролази граница између Републике Српске и Србије. Линија фронта је почетком рата пролазила кроз предграђе. У самом граду налазио се омањи гарнизон војске народне одбране, коме су биле сучељене јединице муслиманске енклаве Сребрница. Муслимани су у том крају били бројнији од Срба, имали довољно намирница, али су имали потешкоће с оружјем и муницијом.

Крајем 1992. године прошло је неколико каравана с оружјем из енклаве Горажде у енклаву Сребрница. Добивши оружје, муслимани су 30–31. децембра извели дрски јуриш са циљем заузимања тактички важног градића. Успешно извођење операције позитивно би се одразило како на борбени дух муслиманске армије тако и на положај свих енклава у Источној Босни. Операција код Скелана представљала је почетак читавог низа већих и мањих напада муслимана у Источној Босни.

Рано ујутру су нападнути српски положаји код Скелана. Ударима са крила муслимани су готово опколили српски гарнизон и, избивши на обалу Дрине, заузели владајуће ватрене тачке. Одатле су отварали снајперску ватру и на Бајину Башту на десној обали Дрине.

У помоћ Србима и Русима који су се јуначки борили у окружењу послати су козаци М. Кузњецова. Не издржавши интензитет борбе, муслимани су се брзо повукли, а козаци су после тих борби остали у градићу до средине јануара.

Продор Рудо — Горажде

После операције у Твирковићима у Србији је почело да се прича о козачком одреду. Једне југословенске новине објавиле су чланак са фотографијама «Козаци дошли у Босну». Срби су се трудили да извуку максималну политичку корист из боравка козака у Босни.

Ускоро нам је предложено да заједно са Вишеградском бригадом и четницима из Црне Горе учествујемо у продору-ка Рудом. Према плану акције требало је да 1. козачки одред, 2. Руски добровољачки одред и јединице Вишеградске бригаде стигну до Рудог моторизованом колоном кроз Србију, при чему је пролазак колоне био демонстративан, с импровизованим митинзима и говорима дуж пута.

Већ у Рудом смо схватили сву озбиљност и опасност предстојеће операције. Предстојало нам је да заједно са четом Бована и црногорским четницима прођемо путем који води-ка Горажду, док би Руданска бригада ишла за нама ради чишћења. У збирном јуришном одреду било је 140 бораца.

Почетком фебруара 1993. у четири сата ујутру збирни јуришни одред почео је да се у две колоне креће путем-ка Горажду. Козаци и чета Бована кретали су се брдима како би у случају окршаја, зависно од ситуације, неутралисали противника и помогли главнини снага на путу. Опрезно напредујући упоредо с путем, наилазили смо само на слаб отпор противника — «муслими» су бежали, остављајући непопијену кафу, или се предавали.

Противник је пружао слаб отпор, деморалисан гласинама како је Русија наводно увела «дивизију козака» и сада управо та дивизија напредује-ка Горажду. Етар је био испуњен разговорима на руском језику, а «муслими» су дуго памтили позиве «Дон-1», «Дон-2», «Дон-3»

Током обданице заузето је седам тунела. Први козачки одред уништио је преко десет појединачних ватрених тачака. Поново се посебно истакла посада противавионске «Праге» под командом В. Желудкова и механичара-возача С. Горчилина (касније умро у Русији од срчаног напада) — током једне борбе ступио је у двобој са тешким «бровингером» и уништио га. Када је неочекивано отворена ватра са сталне ватрене тачке која је дотад била притајена у заседи, «психички напад» усправљених козака на тешки митраљез ућуткали су непријатељског митраљесца, запрепашћеног тако дрским нападом, и оклопно возило А. Шкуроа, које се благовремено укључило у борбу, приморало је муслимане да напусте положаје и повуку се. Операција је успешно завршена, а задаци који су постављени одреду — извршени.

Фебруара 1993. године у једном продору јуначки је погинуо Г. Котов, и рањен Злобин: «муслими» су започели лов на одред, готово сваки борбени излазак у брда праћен је окршајем. Зимско-пролећна кампања на Истоку Босне имала је за резултат неоспорну надмоћ Срба — муслимани су били деморалисати, нису имали довољно намирница и муниције, понекад су њихови испади подсећали на нападе мародера ради пљачке складишта намирница. Због тога смо морали да постављамо заседе на прилазима Вишеграду, што је такође чинило део ратног напора Првог козачког одреда.

Руски добровољац — донски козак Генадиј Котов

Генадиј Котов је погинуо у окршају са групом муслимана код српског града Вишеграда. Котов је погинуо јуначки, штитећисвој одред од ватре. О томе како се то догодило, рећи ће учестници тог кобног боја, козаци 96.донског козачког пука Анатолиj Шкуро и Вјачеслав Куликов из града Ростов на Дону.

А.Ш: — Генадиј је рођен у граду Волгодонску, у војној породици. Одслужио је војску у Совјетској армији, био падобранац. Склоност према војном позиву била му је, штоно кажу, у крви. Још као студент историјског факултета Ростовског државногуниверзитетабио је активно укључен у оживљавање козаштва. Стигао је и да ратује у кризним жариштима. А у јесен 1992. године био је међу козацима који су заузели тзв. «Парамоновљеву кућу» (бивши Дом политичке просвете) у улици Суворова. Био је то чувени случај, козаци су били пола године у тој кући, као у Азовском опсадном седењу, док их одатле нису истерали, али то је већ сасвим друга прича…

Узгред, управо је у «Парамоновљеву кућу» дошао српски официр да моли донске козаке за помоћ. Много добровољаца се јавило. Хтели су и да браћи Србима помогну, и Европу да виде. А и било је некако досадно у то време у Ростову, хтело им се великих дела. Противници пребацују козацима да су они наводно били плаћеници, али није тако. Већину нас покретао је младићки романтизам и родољубље донског козаштва.

Гена Котов — студент Ростовског државног универзитета

В.К. — Када смо се окупили у Москви, у нашем одреду је било 59 добровољца. Било је момака из Москве, Саратова, Краснодара, Риге. Али више од половине са Дона. Отворено ћу рећи да је владало лакомислено расположење, као да не крећемо у рат него у шетњу. Месец дана провели смо у престоници, чекајући да нам среде пасоше. У то време намсе придружио популарни донски певач и композитор Константин Ундровкоји је живео у Москви. У почетку смо га одвраћали од пута, али је истрајао на томе да крене са нама.

У возу смо били у цивилним оделима, а униформе су нам биле у пртљагу. На граници у Чопу цариница нас је питал ако смо. Реко смо: уметници из Донског козачког ансамбла. Као доказ смо запевали, од вотке промуклим гласовима, козачку песму. Више нас ништа нису питали.

А.Ш: — Још у Москви, као што и приличи козацима, морали смо да изаберемо командира. Донци су сматрали како то мора да буде Гена Котов, али он није био частољубив и није упињао да постане шеф. Онда је за командира изабран Виктор Заплатин из Москве. Котов је постао његов заменик, а козак Јевгениј Турћевски — начелник штаба. Али некако је испало да више слушају наређења Гене Котова. Он је умео да без вике, без претераног самопоуздања, тако каже да му се сви козаци беспоговорно покоре.

Генадиј је отишао да ратује, оставивши у Отаџбини жену и троје деце

Гена није имао посебне физичке одлике. Био јесредње висине, мршав. Посебно обележје Гениног карактера представља то да је био покретљив као жива. У народу за такве кажу «живац». Несумњиво је имао ауру која привлачи људе. А био је и креативна личност: водио је дневник и желео да напише књигу о савременом козаштву.

В.К.- Аутобусима су нас одвезли у Вишеград, где смо потписали уговоре с општинама. Прилике су тамо биле врло тешке: српске енклаве смењивале су се муслиманским, као лиснати колач, све је било врло строго подељено. Главни објекат била је локална велика електрана која је снабдевала струјом не само половину Југославије него и Мађарску и друге европске земље. Срби су контролисали електрану, али су и муслимани и Хрвати хтели да је заузму. Још је тамо била бања са чувеним радонским извором где су лечени сви рањеници југословенске војске.

Требало је да се осигура безбедност локалне српске заједнице. Сами Срби нису горели од жеље да ратују: у бившој Југославији су са житељима су седног муслиманског села седели у истим школским клупама, служили у истој војсци, радили заједно. Били су пријатељи од детињства, а сада су се споречкали. Па су етозатражили заштиту од козаштва.

А.Ш. — У Скеланима се од нас одвојила група козака под командом Јуре Максајева, поставши посебна борбена јединица. Остатак групе је почео да се назива Ужичким корпусом Подринске бригаде. Тамо био много оружја: од совјетских ППШ и немачких МП-40 из Другог светског рата па све до саврмених америчких и белгијских пушака. Понудили су нам натовске униформе, врло практичне и удобне, али смо одлучили да носимо своје, козачке униформе. Узгред, Гена Котов се шепурио бекешом (старински мушки капут) оивиченом црним крзном цигајских оваца.

В.К.- Наша зона одговорности била је на босанском правцу против муслимана (звали смо их муслимима). Тамо је било муџахедина који су већ стигли да са нама ратујуу Авганистану и знали руски. Понекад би упадали у наше разговоре радио-везом: «Козаче, ухватим ли те, главу ћу ти откинути». Узвраћали смо им у истом духу, терали их у мајчину.

Није било линије фронта, није је ни могло бити на брдском пошумљеном терену. Зато су се борбена дејства сводила на испаде, упаде, заседе. Прву велику операцију представљао је јуриш на село Твирковићи, које су муслимани заузели. Требало је да ми привучемо на себе главнину снага муслимана, а српски одредда удари отпозади.

Услед неусаглашеног деловања операција је пропала. Почели смо да напредујемо и већ заузели део села, а српски одред никако да приђе. Доспели смо под минобацачку ватру, погинули су козак Василиј Ганијевски и српски водич, а двојица рањени. Тада се, у тешким околностима, сместа испољио дар Гене Котова за командовање. Он је командовао бојем, евакуацијом погинулих и рањених. Тако је постао наш командир.

А.Ш. — Гена Котов је убијен на моје очи, а то се десило када смо ишли у извиђање према сеоцету Дринска. Наш одред је ишао преко врха планине, а испод су се, упоредо са нама, кретали муслимани. У нечему смо и сами криви, пошто нисмо очекивали озбиљне сукобе и нисмо поштовали радио тишину. Муслимани су схватили да смо негде у близини и поставили нам заседу.

Водич је први приметио да нешто није у реду. Изненада је застао и викнуо: «Усташа!«искочио у страну, сакривши се иза стабла. Гена Котов, који је ишао испред, доспео је на чело одреда. И он је могао да скочи у страну, али онда бипод ватру доспели козаци који су ишли иза њега. Остао је на стази. Његове последње речи биле су «Ништа нема!». Котов је подигао пушку — и у то га је пресекао рафал.

Од Котовадо мене је било само метар и по. Видео сам како се тргао, а онда мирно легао на стазу, на леђа, подвивши ноге. Из угла уста почела је да му цури крв, и склопио је очи. Много пута сам видео смрт, и схватио да је командир убијен. После смо, скидајући га у мртвачници, видели да су му се три метка зарила у тело, а један тачно у срце.

В.К. — Ја сам ишао иза са четним митраљезом система «Калашњиков», а када су почели да пуцају био сам на врху брда, док је главнина већ сишла у кланац. Сместа сам се срушио, раширио ножице митраљеза и отворио ватру, штитећи козаке. Они су се, пуцајући, посакривали иза дрвећа.

Била је то пат-позиција. Изгледа да смо налетели на извиђаче, који нису имали задатак да се уплићу у дужу борбу. С оне стране сувикнули: «Одлазите или ћемо све вас поубијати!» Наш водич је узвратио: «Козаци неће отићи док не покупе свог убијеног! Боље ви идите!».

После тих речи пуцњава је утихнула. Муслимани су отишли, по свему судећи, не желећи да се каче са козацима. Изнели смо тело Гене Котова на врх брда са кога је наш одред силазио.

А.Ш. — Генаје погинуо у 33.години. У Волгодонску му је остала жена са троје деце. Сахрањен је на гробљу у Вишеграду са војним почастима. Шест месеци касније, његова супруга Јелена однела је његове посмртне остатке да их сахранина гробљу у Волгодонску. Однела је и велики дрвени крст са гроба.

А Срби суна празном гробу донског козака Генадија Котова подигли споменик, на ко ме су написали: «Почивај у миру, донски сине». Испало је да Котов има два гроба.

Не верујте браћо смрти нема

Из душа се сплиће зора

И поново биће озарен

Непорочни сан детета…

Почивај у миру, донски сине

Убрзо после погибије Котова донски козаци су почелида се враћају у Отаџбину. Оставили су захвално сећање међу Србима: једна улицау Вишеграду сада носи име Козачка у част козака који су ту ратовали 1992–1993. године.

Закључак

Дејтонски споразум је «ставио тачку» на боравак добровољаца на територији Босне. Прва група Руса отпутовала је 12. јануара 1996. године у Русију. Враћали су се без пртљага, без кофера и дењака. Буквално је само појединцима успело да се задрже. Остала су руска гробља у Вишеграду и Сарајеву, гробови у Скеланима и Прибоју.

МИП Русије добио је фебруара 2003. године већ други званични упит из хашког суда за испоручивање руских добровољаца «међународном трибуналу».

Превела: Сава Росић

Руски добровољци на Балкану | Русская весна
Руски добровољци на Балкану | Русская весна
Руски добровољци на Балкану | Русская весна
Руски добровољци на Балкану | Русская весна
Facebook Twitter ВКонтакте Одноклассники ВКонтакте Telegram RSS