Место Русије у савременој архитектури међународних односа

Место Русије у савременој архитектури међународних односа | Русская весна

Војна парада, одржана у Москви на седамдесетогодишњицу пада Трећег рајха, несумњиво је успела да испуни очекивања. Све је заиста деловало величанствено.

Од амбијента Црвеног трга, преко усклађеног марширања руских, али и војника из других земаља (међу којима се налазило и 75 гардиста Војске Србије), до новог руског оружја. Представљени су најсавременији ракетни системи и најновији модели оклопне механизације, војно ваздухопловство је извело спектакуларну тачку, премијерно је приказан нови тенк Армата за који многи унапред тврде да је најбољи тенк на свету. Исто се тврди и за последњи модел руских нуклеарних подморница, али њих наравно, није могло бити у Москви.

Важно је поменути и то да су свечаности присуствовали највиши политички представници тридесетак земаља, између осталих председник Кине Си инпинг и лидери три земље чланице ЕУ (Кипра, Чешке и Словачке). Ангела Меркел је дошла дан касније. На тај начин је Москва — пркосећи САД које данас чине све како би је изоловале, истрошиле и онда поново суновратиле у економски и политички амбис — још једном доказала да капацитет њеног међународног утицаја никако није за потцењивање.

Напротив. Као одговор на западне санкције, Русија је унапредила сарадњу са многим незападним земљама, истовремено утврђујући и интензивирајући своје централно стратешко партнерство, оно са Кином. Управо из изложених разлога, за сада се може рећи да економске санкције Москви, представљају поприличан промашај вашингтонских стратега.

Не треба заборавити да се западне санкције не односе на најважније артикле руског извоза, јер лавовски део тог извоза представљају сировине, управо оно што Западу недостаје. Са друге стране, руске санкције су удариле управо у извозни сектор Запада, у тренутку када се многе земље еврозоне већ и по седам година рву са дуговима.

Па ипак, не би се могло рећи да је Москва остварила ишта више од почетне победе у новој фази хладног рата, чији исход и трајање је прерано прогнозирати, али се основни циљеви политика сва три главна учесника већ сада могу назрети. Изложени у најкраћем, они се могу представити на следећи начин:

Основни циљ Кине у хладном рату, биће да што више гради.
Основни циљ Запада у хладном рату, биће да што ефикасније саботира и квари.
Основни циљ Русије у хладном рату биће да очува свој суверенитет, како у односу на спољне, тако и у односу на унутрашње опасности.


Кина је прошле године и фактички прихватила изазов надметања за место глобалног хегемона. То је учињено објављивањем пројекта под називом Нови пут свиле. У питању је план изградње масивне, трансконтиненталне, транспортне инфраструктуре на просторима Евроазије, рачунајући ту и део Африке. Недуго по објављивању плана о изградњи новог пута свиле, основана је и Азијска инфраструктурна инвестициона банка (АИИБ), финансијски субјект намењен кредирирању међународних пројеката економске изградње, какви ће се појављивати управо у оквиру Новог пута свиле.

Иначе, његова основна замисао је да се под кинеском управом, кроз откључавање до сада недоступних економских потенцијала Евроазије — што ће бити учињено изградњом саобраћајних веза на евроазијским просторима, где би путићи требало да постану путеви, а путеви магистрале — иницира економски бум у земљама у којима би план био спровођен.

Описани сценарио развоја Евроазије, никако не одговара Западу, прецизније САД. Пракса је показала да земље које доживљавају економски процват, по правилу теже све већем испољавању суверенитета у сопственим пословима, чиме се директно нарушавају управо западни интереси. Они такође бивају нарушени кроз учвршћивање веза и изнад свега економске међузависности између Кине и земаља у којима ће се пројекат остваривати. Сиромашне ресурсима у односу на Евроазију, САД, и даље господар светских мора, не сме дозволити премрежавање највеће копнене масе на планети брзим пругама и модерним лукама, јер управо је то сценарио који прети маргинализацијом њихове глобалне доминације.

Да се вратимо на Русију. Ако се главна игра одвија између Кине и САД, поставља се питање — каква је ту онда улога Русије? Могло би се рећи да је она слична улози коју на другој страни играју ЕУ или Јапан, мада ипак нешто значајнија. Разлог значаја Русије за кинеске планове, има два основна аспекта. Први се тиче минералног богатства и пољопривредног потенцијала највеће земље на свету. Иако Кина увози сировине, а посебно енергенте из разних делова плланете, непрегледна руска минерална богатства свега што би могло затребати једној великој, индустријској земљи, чини Русију простором кинеске ресурсне сигурности.

На тај начин, Москва доспева у свако битније геостратешко разматрање Пекинга. Други разлог због којег савезништво са Русијом Кини одговара, лежи у томе што је она у области војних технологија, вероватно најнапреднија земља на свету. То даље значи да Кина у Русији, поред сировинске базе, добија и војно моћног савезника, као и партнера у развоју војних и са војним повезаних технологија — што су све ствари од немерљивог значаја за Пекинг.

Нема сумње да ће богатство и пространство руске земље, и даље омогућавати добар живот руских грађана. Напредно оружје руске војске, обезбеђиваће јој спољну безбедност. Ипак, ни то данас није довољно, како би гарантовало сигурну будућност земље. Русији је традиционално недостајала стабилност институција за миран прелазак власти на одговарајућег кандидата. Ево на пример… У земљама Запада, појединац на власти је одавно уступио свој појединачни значај систему, чије очување је једино важно.

У Кини, у случају непредвиђених околности везаних за председника, мирни прелаз власти на одговарајућег кандидата омогућиће, Веће стараца». Ради се о неформалном али утицајном органу — којим данас председава бивши председник земље, осамдесетосмогодишњи Ђијанг Цеми — сачињеном од највиших функционера КП Кине у пензији. А да ли у Русији постоји нешто слично? Да ли би Русија — у случају да Путин из било ког разлога сутра непредвиђено нестане — била у стању да одржи стабилност у преносу власти на одговарајућег (,путинистичког») кандидата? Да ли би одолела покушају невладиног сектора финансираног из иностранства да се ушуња у Кремљ или (што је далеко вероватније као потенцијална узурпација) тајкунским елементима када би покушали да доведу свог кандидата на власт?

То се тешко може са сигурношћу тврдити. Мало је вероватно како Путин, политички велемајстор, није дошао до закључка о важности поменутог питања. А опет, постоји цела палета елементарних пропуста у креирању и обликовању руског друштва. Кратко речено, иако је у питању нација која је прва отишла у свемир, такође је у питању и нација која никада није знала да направи солидне спортске патике, никада није оформила концепт поп културе у савременом смислу речи, док су модерне начине телевизијског информисања открили тек пре нешто мање од деценије.

Ако се у будућности деси да Русија поклекне, да власт падне у руке људи који ће од велике земље поново створити западну слушкињу… Ако се деси да у њој завлада олигархија, тј. да завладају тајкуни… То се неће десити због тога што би Русију неко могао надјачати у сучељавању тврдом силом или због осиромашења земље. Обе поменуте варијанте су бесмислене. Ако Русија поклекне, поклекнуће због институционалне слабости, недостатка осећаја за политичку финесу и онај неполитички, ,људски» пулс света у коме живимо.

Facebook Twitter ВКонтакте Одноклассники ВКонтакте Telegram RSS