Олуја1995

Олуја1995 | Русская весна

У августу 1995. године хрватска војска и полиција уз помоћ муслиманске армије Босне и Херцеговине и НАТО Пакта врши агесију на Книнску Крајину (области Сјеверна Далмација, Лика, Банија и Кордун), када је за 8 дана протјерано више од 280.000 Срба, а 2.670 Срба је убијено или се води као нестало. Уништено је и срушено 25.000 кућа и 13.000 привредних објеката, 182 задруге, 56 здравствених станица, 78 православних цркви, 29 музеја, 920 споменика културе, 181 гробље, 352 трговачка објекта, 211 угоститељских објеката, 410 занатских радњи, као и сви индустријски погони. Циљ ове геноцидне операције је био заузимање највећег дијела територије Републике Српске Крајине и истребљење Срба.

Међународни кривични трибунал за бившу Југославију је за злочиначку операцију Олуја у првостепеној пресуди хрватским генералима Анти Готовини и Младену Маркачу окарактерисао као удружени злочиначки подухват, са циљем трајног и присилног протјеривања највећег дела Срба са простора бивше РСК. Међутим, у другостепеној пресуди су такве тврдње одбачене, а генерали су ослобођени.

ПРЕТХОДНИЦА

Распадом друге Југославије више од два милиона Срба нашло се на простору западно од ријеке Дрине, односно ван граница СР Србије. Распад СФРЈ средином 1991. године донио је са собом и велике ратне сукобе, прогоне и страдања, пошто хрватски сепаратисти су жељели да поред самосталности добију и етнички чисту хрватску државу. Тиме би био остварен вишевјековни сан Хрвата о независној држави. Власти СР Хрватске су у јесен 1990. илегално увезли велику количину наоружања, а у зиму промјенили Устав, тако што су Србе прогласили националном мањином и избацили назив «социјалистичка», умјесто петокраке шаховница постаје симбол Хрватске. То је довело до великог заоштравања односа и напетости између Срба и Хрвата. У прољеће 1991. хрватска полиција почиње упаде у српска мјеста, а Срби одговарају подизањем барикада. ЈНА је све до средине љета 1991. била тампон зона, а онда је и сама била нападнута од хрватских паравојника. Тада почињу у Хрватску да се враћају усташе и њихови потомци који су након 1945. емигрирали у иностранство (Аустралија, САД, Канада, Немачка, Аргентина, Парагвај…)

Тако је отпочео и рат у Хрватској који је трајао пуне четири године. У том рату је створена Република Српска Крајина, која је обухватала Сјеверну Далмацију, Лику, Кордун, Банију, Западну Славонију и Источну Славонију, Барању и Западни Срем. У априлу 1992. године у централној југословенској републици Босни и Херцеговини напетости почињу да кључају и отпочиње крвави рат између три народа, који је трајао три године.

Хрватска војска и полиција су током рата у Хрватској (1991–1995), имали низ злочиначких акција као што су: «Миљевачки плато», «Масленица», «Медачки џеп»… Исто тако покренуто је етничко чишћење Срба у урбаним среднинама: Сисак, Госпић, Задар, Осијек, Вуковар, Карловац, Загреб, Сплит, Дубровник и др.

Утицај НАТО пакта

Након заустављања хрватско муслиманског сукоба 1994. и потписивања Вашингтонског споразума, почела се припремати «Олуја». Септембра 1994, Хрватска влада је уз одобрење америчког Министарства одбране, потписала уговор, под именом «Демократски транзициони програм», с америчком војно-консултантском компанијом МПРИ (енгл. MPRI — Military Professional Resources Incorporated). Према овом споразуму, службеници ове фирме, које је предводио пензионисани амерички генерал Карл Вуоно, су интензивно радили на обуци хрватске војске и официра у војном кампу «Петар Зрињски» у Загребу, као и у другим гарнизонима.

Пензионисани пуковник хрватске војске, Анте Котромановић, је изјавио да су поред наведене фирме хрватској војсци у припреми «Олуја» помогли француски војни стручњаци, који су у Шепуринама код Задра, оснивали подофицирску школа и оспособљавали официрски кадар.

Брионски састанак

На Брионима, у сјеверном дијелу јадранске обале 31. јула 1995. одржан је састанак на коме су присуствовали Фрањо Туђман, предсједник Хрватске и хрватски генерали: Звонимир Червенко, Анте Готовина, Младен Маркач и Мирко Норац, као и главни планер операција Обавештајне службе Хрватске Давор Домазет, затим министар одбране Гојко Шушак и директор Хрватске обавештајне службе Мирослав Туђман.

Сви они су били сложни у одлуци да Србе треба да истријебе са подручија Крајине, а «Олуја» је ту до детаља прецизирана.

Операције прије Олује

1995. године, војна ефективност крајишких Срба и Војске Републике Српске је значајно опала. Нису били способни да одржавају и обнављају залихе оружја. Морал и ефективност су били прилично ниски, многе српске трупе су биле слабо обучаване. Такође су их разарали унутрашњи политички конфликти, као и немогућност да се заустави шверц и ратни профитери.

Војска Срба у Крајини (СВК) није имала довољно војника. Било је само око 55.000 војника на располагању да чува фронт који је био дугачак 600 км у Хрватској и још 100 км уз границу са Бихаћким регионом у Босни. 16.000 од ових војника су били стационирани у Источној Славонији, што је остављало само 39.000 војника да брани остатак РСК.

Насупрот српској војсци, хрватске и муслиманске армије БиХ су значајно ојачале. Имали су ново и модерније оружје и поред тога што је на снази била забрана увоза оружја. Такође су имали стратешку предност, много су биле краће линије комуникације него код Срба.

У прољеће 1995. почетком маја хрватска војска у злочиначкој операцији «Бљесак» окупира Западну Славонију, када је за 3 дана убијено 300 Срба, 15.000 протјерано, а више стотина одведено у логоре. Српске куће и имовина су опљачкане, срушене и спаљене.

У љето 1995. године, хрватске и муслиманске снаге су се удружиле и заузеле стратешки важне градове у Босанској Крајини: Гламоч, Босанско Грахово и Дрвар, као и доње Лијевањско поље гдје су већинско становништво чинили Срби. Овај потез је пресјекао линију снабдевања Срба у Хрватској и тако опколио град Книн са три стране. Велики број становништва са ових простора је морао да напусти своје домове и оде у источну Републику Српску и СР Југославију.

ХРОНОЛОГИЈА ОЛУЈЕ

4. август

У 04 часа после поноћи, америчке ваздухопловне снаге су бомбардовале два радара снага крајишких Срба, само пар сати пре почетка операције «Олуја». У самој акцији је учествовало преко 138.500 хрватских војника. Иако су званично порицале умешаност у «Олуји», америчке снаге су активно подржавале ову операцију етничког чишћења. Америчка опрема је коришћена за ометање српских комуникација, тако да је командни сектор био потпуно одсјечен. Акција је почела нападом на тзв. секторе «Север» и «Југ» на фронту дугом 700 км. Хрватске снаге пробиле су прве линије одбране Срба на 30 тактичких смерова у бјеловарском, загребачком, карловачком, госпићком и сплитском подручју. Дубина продора хрватских оружаних снага тада је већ била од 5 до 15 км. Четврта и Седма хрватска бригада су пробиле кроз српски фронт и убрзо заузеле Книн и већи дио Сјеверне Далмације 5. августа.

Као велики успех првог дана акције, хрватска страна забележила је заузимање Светога Рока. Книн је већ био у окружењу, а хрватске јединице неколико километара пред крајишком престолницом. Срби одговарају нападима на Сисак, Шибеник, Оточац, Госпић, Огулин…

5. август

Гранатирање Книна је био смишљени злочиначки чин који је имао за циљ да убрза одлазак преосталих Срба. Имали су «уличне чистаче» чији задатак је био да уклоне све трагове убијања и гранатирања пре него што су доводили камере које су снимале тријумфални улазак хрватских снага у Книн. Све је било унапред организовано.

Око поднева објављена је вест: «Хрватске јединице ушле су у Книн». На книнској средњовјековној тврђави постављена је огромна хрватска застава. Заузета су и околна мјеста — Врлика, Кијево, Дрниш, Житнић, Бенковац, Грачац, Ловинац, Љубово, али и сјеверни дјелови Книнске Крајине: Плашки, Примишље и Хрватска Дубица. До вечери је остварено 80% планираног, а српски цивили напустили су заузета подручија преко града Срба и Двора на Уни. Срби одговарају ракетним нападима из Босне на Жупању, из источне Славоније на Осијек, Винковце, Нуштар, са Кордуна на Карловац, а из источне Херцеговине на дубровачко подручије.

6. август

До 6. августа, Прва хрватска бригада је пробила у територију око града Слуња (сјеверно од Плитвица) и напредовала до границе са БиХ гдје су се састали са снагама муслиманске Армије БиХ на западу Босне. Једино је био снажан отпор у граду Глини (јужно од Сиска).

Хрватске снаге спојиле су се с Хрватским вијећем одбране (војском босанских Хрвата) и Петим корпусом Армије БиХ на граници БиХ, на реци Корани код Тржачких Раштела. Тиме је пресјечен стратешки правац српског снабдијевања Книн-Бихаћ. После подне у Книн долази и предсједник Хрватске Фрањо Туђман.

Крајина је поражена. Пале су Петриња, Слуњ, Костајница, Плитвичка језера, Обровац… Снаге Војске РСК су трећег дана акције «Олуја» у расулу: 21 кордунашки корпус, који се предао 8. августа, био је у окружењу, а 15. лички и 39. корпус пред разбијањем. У недељу ујутро Хрватска војска је ушла у Петрињу, а око 23 сата у Глину.

7. август

Посљедњег дана «Олује» пали су и карловачки Турањ и Тушиловић, па Војнић и Топуско, Горњи и Доњи Лапац… У 18 сати хрватски министар одбране Гојко Шушак објавио је да је акција «Олуја» завршена с војног аспекта, јер је већина границе са Босном била под контролом Хрвата. Пар преосталих дивизија српске армије су се предали у року од следећих пар дана. Српско становништво је убијано систематски, њихови домови су пљачкани, а затим паљени, како би се избрисао траг о њиховом вишевјерковном постојању на овим просторима.

Након «Олује» РСК више не постоји. Подручје захваћено хрватском офанзивом напустило је готово цијелокупно српско становништво. Колоне избјелица на аутима, тракторима и другим пољопривредним возилима су преко подручја под контролом Републике Српске у западној и северној Босни кренуле-ка Србији, изложене честим нападима хрватских снага. Власти у Србији, чији су медији готово потпуно игнорисали пад Крајине, избјегличке колоне упућивале су у центре у унутрашњости земље, укључујући и аутономну покрајину Косово у којој већину чине косовски Албанци.

Након акције «Олуја», хрватске власти затвориле су подручје бивше Крајине. Улаз је био дозвољен само хрватској војсци и полицији, али и хрватским избјеглицама из тог подручја. Тада је у Хрватској отпочело са темељним минирањем и рушењем празних српских кућа. После завршетка акције вршени су злочини над преосталим српским становништвом (Грубори, Вариводе, Гошићи и др).

ДИЦ «Веритас» у својој евиденцији има имена 2.313 погинулих и несталих Срба. Од тога 1.205 цивила, а међу њима 522 жене и 12 деце.

11. августа, Хрватско Министарство Здравља је издало званичне податке жртава са хрватске стране: 174 мртвих и 1430 рањених. 726 војника је погинуло са српске стране. Током 2013. године у Србији је живело 42.000 Срба из Хравтске са статусом избеглице.

Пети август се у Хрватској слави као «Дан побједе и домовинске захвалности».

ЕТНИЧКО ЧИШЋЕЊЕ

Командант цивилне полиције мировних снага УН за подручје Книна, генерал Алан Горан, на крају своје мисије написао је у извештају да је полиција УН на том подручју, након доласка хрватских снага, пронашла 128 убијених српских цивила и 73% уништених кућа. Он је идентификовао албанског сепаратистичког лидера Агима Чекуа, одговорног за масакр над Србима. Ема Бонино, Европски комесар за избјеглице, констатовала је да је око 10.000 Срба нестало из колоне избјеглица која је бјежала пред хрватским нападом на Крајину. Многи од њих су завршили у масовним гробницама. Хелсиншка одбор за људска права саопштио је 21. августа 1995. године у Бечу да у Крајини постоје масовне гробнице убијених Срба.

Јавно критикујући етничко чишћење, амерички војни планери су помогли Хрватској да изведе највеће етничко чишћење током тог рата. Пензионисани амерички генерал Чарлс Бојд, заменик команданта НАТО-а, потврдио је да су САД помагале при осмишљавању и спровођењу тог плана.

СУЂЕЊА И ПРЕСУДЕ

Хрватско тужилаштво није подигло ниједну оптужницу за злочине у «Олуји» за убиства Срба.

Хашки суд је 15. априла 2011. године у првостепеној пресуди прогласио кривим и осудио на казне затвора генерале Хрватске војске Анту Готовину на 24 године и Младена Маркача на 18 година затвора. Осуђени су за судјеловање у удруженом злочиначком подухвату који је предводио Фрањо Туђман, а чији је циљ био да током и након «Олује» присилно и трајно уклоне српско становништво из Крајине. Хашки суд их је прогласио кривим за кривична дела прогона, депортације, пљачке, разарања, убиства, нечовечна дела и окрутно поступање, а ослободио их је одговорности за присилно премјештање становништва.

У другостепеној пресуди Хашког трибунала 16. новембра 2012. године дешава се међународни преседан, када је Вијеће суда ослободило хрватске генерале: Анту Готовину и Младена Маркача сваке одговорности, што значи да за злочине у «Олуји» неће нико одговарати. Ова пресуда је донесена усљед великих политичких притисака из Вашингтона и Брисела.

Да се не заборави и не понови!

Поштовани читаоци, више о злочиначком подухвату ''Олуја'' можете прочитати на нашем братском сајту Злочини над Србима

Facebook Twitter ВКонтакте Одноклассники ВКонтакте Telegram RSS