Мнения

Руска делегација у Републици Српској

Руска делегација у Републици Српској | Русская весна

Није лако опстати на раскршћу и ветрометини, на месту где сте ви кућу вашу саградили. Многе војске и хорде су овде долазиле, освајале, убијале, одлазиле, а ви сте, чудом, опстали — истиче Анрдеј Безручко. Генерал Ратко Младић сведочи најузвишенију љубав и највећу и најчаснију жртву, коју човек може да принесе на олтар отаџбине — каже др Сергеј Лукаш. Све ћемо учинити да у Русији шири истина о стравичним злочинима над Србима који су почилини припадници муслиманске и хрватске војске у ратовима од 1991–1995 -поручује мајор Алексеј Петрик

Шестодневна посета делегације из Русије, уважених научника, интелектуалаца, генерала, њихов сусрет са Србијом, Републиком Српском, Бијељином, Калиновиком, Божановићима, родним селом генерала Ратка Младића, Вишеградом, Београдом, српским стратиштима и светињама, остаће записана у срцима гостију и домаћима као јединствен догађај.Нешто што се урезало у душу.

У земљу Републику Српску, у којој сада најчистије пулсира срце српског бића стигли су: генерал Валериј Јевгенијевич Кузнецов, командант 32 армијског корпуса оружаних снага СССР из Москве, Сергеј Николајевич Лукаш, др педагошких наука, професор педагошке академије, директор Друштвеног културног фонда козака Кубана са седиштем у Армавиру, Алексеј Јурјевич Петрик, координатор међурегионалног удружења «Друштво пријатеља генерала Младића», мајор по чину, професор на Православном институту у Армавиру, затим Андреј Безручко Јефимович, почасни архитекта Русије из Сочија, мр Наталија Љвовна Пичугина, епидемиолог, научник и новинар, представник Удружења «Пријатељи генерала Младића» у Ростову на Донуи млади Јуриј Михаилович Петрик, проф. физичке културе из Москве.

Домаћини руске делегације су њихови вишегодишњи пријатељи: Комитет за подршку генерала Ратка Младића, СО Калиновик, Удружење Уна-Дрина, Борачка организација Републике Српске и њен огранак у Вишеграду.

Руски пријатељи су кренули са искреном и дубоком жељом да дају подршку српским народу у овом временима тешких искушења која не прастају, и пре свега, генералу Ратку Младићу, који је херојски бранио свој народ у рату у БиХ од вишеструко јачe НАТО алијансе, усташко-хрватске и Алијине солдатеске. Величина и значај улоге српског генерала у одбрани опстанка српског народа, очувања нашег националног бића на поменутим просторима више је него јасна и Русији, руском народу, а посебно нашим пријатељима. Све је почело, пре неколико година, жељом генерала Младића да се спријатеље руски град Армавир и Калиновик, завичајни градић нашег генерала. Српски комитет за заштиту генерала Ратка Младића није седео скрштених руку, жеља је по неком универзалном закону постала обострана, и руска и српска.

На обали пет језера

Уважени гостисе први пут сусрећу са Републиком Српском. А њихов први утисак био је импресиван. На улазу у Бијељину, на обалипет језера, где столује храм св. Петке, изграђен 2013,дочекали су нас срдачно представници Борачке организације РС и Удружења «Дрина Уна»,огранак из РС, на челу са Бошком Васиљевићем.

На летњем сунцу блештало је црквено здање. Улазимо у светињу. Домаћини нас воде и у крипту, која је натерала сузе на очи нашим гостима. Гануто су разгледали маестрално фрескописану скрипту у златно плавим тоновима, посвећену руским светитељима: Серафиму Саровском, св. Матрони, Сергеју Радоњешком, светим царским мученицима Романовим, Александру Невском, св. Исаку Печарском, Митрофану Вороњешком… схватили су наши пријатељи на вратима РС колико пуно Русије има у српским срцима. Потреба руско-српског прожимања све је видљивија и у савременом духовном и неимарском животу.

О светињи брине игуманија мати Јулијана и неколико монахиња. Оне молитвено дочекују и испраћају госте. Иза нас остаде обала са пет језера.

У Папраћи — патина Немањића

Жеља организотаора Комитета за подршкугенерала Ратка Младића, на челу са Дарком Младићем и Удружења «Дрина-Уна», којимуспешно руководи Милорад Пелемиш, јесте да наши пријатељи посетеКалиновик, завичајни град и Божановиће родно село генералово, да присуствују атрактивном традиционалном сусрету Дани кошевине «Гвозно 2015», а потом, да се упознају са стратиштима и светињама околине Вишеграда и Подриња.

Путујемо кроз све шумовитије и брдовитије крајолике свероисточне Босне. Наша пријатељи из Русије не крију усхићење и радост што су, како кажу, у старој српској земљи у којој је свака стопа плаћана вишеструко, вековима српском крвљу. То нам говори др Наталија Љвовна. Слушајићи је, схватисмо да одлично познаје савремене прилике у српском народу, али и нашу средњовековну историју. Па, чак, и легенде.

Древни манастир Папраћа, окружен са свих страна високим брдима, густом шумом као својеврсном иоданом стражом, стреми висинима. Посвећен је Благовестима- рођењу Пресвете Богородице. Толико је изолован од свакидашње атмосфре, да смо у тренутку помислили да смо се заиста вратили девет векова уназад. Манастирска црква је сачувалапатину, која је овенчала све Немањиће — изглед је монументалан, али савршено једноставан. Грађен за сва времена и све генерације.

— Нама је остало је чувамо нашу светињу, да се Богу молимо и помажемо колико можемо свом народу. Долазак делегације из братске Русије велика је радост и наша нада да нисмо као народ остављени и себи препуштени. За нас би била велика радост да нам дођу и монаси из Русије. Позивам оца Виктора Ваданикова из Ростова на Дону да нас посети — поручујејеромонах Игњатије, игуман манастира Папраћа.

Са игуманом је и стари монах, отац Стефан. Послужују нас, медом, изворском водом, шљивовицом. Игуман наздравља српско-руском братству — вековном пријатељству, које се сусреће ретко где у свету. Ми посматрамотамно зелено брдо Борогово и нетакнуту природу у долини реке Спрече.

Манастир Папраћу, сазнајемо, изградио је у 12. веку, краљ Драгутин, братсветог српског краља Милутина. Драгутин који је, иначе, владао северозападним српским земљама, касније се замонашио и постао монах Теофист. Помиње се и жупан Вукан, као један од ктитора Папраће. Фреске које су остале сачуване, датирају из 16. века, а старије су унипштене у ратовима и паљевинама. На западним зиду су фреске из 1551. године, али се зна да су потребни обимни радови да би се дошло до остатака првобитних фреска. Из околине манастира Папраћа потичу бака и мајка (од Јакшића) руског цара Ивана силног, којег западњаци зову Грозни. Наши гости се распитују за Јакшиће, у првом реду, Андреј Јефимович и Алексеј Јурјевич.

Наша вера православна у време када сусрпске земљебиле под вековним мракомосманлијског царства опстала је захваљујући и великој помоћи руске цркве, кроз векове, а не само у време Ивана Силног, који је издашно помагао скоро све српске манастире, почев од Хиландара, Високих Дечана… Православну веру и српски народ су помогали и сви попотоњи руски цареви -казује игуман.

Постоје записио црним турским временима.

-Ми о томеувек говоримо, да се не заборави, дасе зна како је ислам уништавао, увек и на сваком месту, све што је православно на нашим српским просторима. Ферхад Бег, у историји језлогласан за нашу светињу и српски народ, јер је и поред чињенице да му је манастир сачувао целу породицу у време када је турска војска била поражена код Будима, после Аустријско-турског рата (1717–1723.) — учинио све да се Папраћа претвори у згариште. Побегао је султану и кукавички слагао да му српски монаси отели његову децу и жене и да моли помоћ. Манастир је тада спаљен, а више од 40 монаха су мучки Турци побили-казује нам отац Игњатије.

Ловница — река молитвених жеља

Са нама је жива легенда овог краја, Милош Ступар, командант Другог одреда Специјалне полиције Министарства унутрашњих послова Републике Српске. Дошао је да поздрави госте из Русије. Милоша поштује монаштво у целој РС, а посебно у његовом родном крају у близини два манастира — Папраће и Ловнице. Милош је животом својим чувао и Папраћу и Ловницу. Српски специјалци РС у рату 1992–1995. обезбеђивали су наше светиње од хорди Алијиних и муџахединских који су као разјарене звери кидисали на околно православно сватновништво и монаштво, српске богомоље. Отац Игњатије то потврђује. Милош Ступар одаје утисак скромног човека, који поштује своје претке, веру и воли свој народ. Био је и у искушењима, оптужен за наводни геноцид у Сребреници, чак на 40 година затвора. Али је доказано да Милош не сноси одговорност за оно што није учињено. Ипак, био је у хашком казамату пет година. Ко ће то да му надокнади, и њему и његовој породици?!

Милош нам показује са поносом манастир Ловницу, која је вешто сакривена, у долини бистре реке — Ловнице, опасана густим шумовитим брдима. Као да су брда намерно уклесана, како би заштитила светињу. Манастир се налази у доњем Бирчу, на два клиометра од Шековића. У порти нема много људи, јер јежарки дан. Нестрпљиво нас чека стара игуманија, мати Јована. Нестрпљивост не иде са монашким духовним цртама, али нам је објаснила са сузама у очима, да је пресрећна што ће макар на кратко угостити шесточлану, делегацију из Русије.

-Руска браћа и мајка Русија за нас јесу једини искрени пријатељи. Када нас нико не разуме, када се на нас окоме сва зла овога света, проговори руска љубав и заштита. Хвала вам због тога. Ево, и ја се спремам у Русију, имаћу о чему да причам нашој браћи у Москви- обраћа се мати Јована драгим гостима из далека. Позива нас за братску трпезу, а око ње, попут вредних пчела, тихо и смерно, послују младе монахиње.

У цркви нас сачека млади свештеник из Зворника Милош Зекановић. О Ловници казује уједначеним речима, сигурним гласом.

-Црква Ловничка је посвећена Светом Георгијупобедоносцу. Манастир су изградили Немањићи, датира из 1320. године, а подигао га је Драгутин. Најстарије сачуване иконе и иконостас су из 1576, а манастир је пре десет година рановиран. Овде Богу служе четири монахиње и неколико искушеница. Годишње манастир посети преко пет хиљада верника из РС и целе Србије. Ловница је велика и чудотворна светиња и сваким даним показује Божју милост.

Спустисмо се на чувени мост који у полулуку наткриљује речицу и део брдашца са северне стране порте. Корачамо мостићем, спуштамо се степеницама на десну обалу Ловнице, где је постављен велики руски метални крст. Кажу верници, да овде свако узме по камен, два, три, помисли добру молитвену жељу и постави камен на крст, као залог за услишење. Није нам требало два пута рећи, сви смо одмах тражили на самом изворишту Ловнице, своје камичке, и наше милежеље остављали Господуна крстолики олтар под ведрим небом. Изнад чистог и леденог изворишта, које је тихо и постојано тече вековима, налази се и пећина.

Пријатељи из Русије су затечени лепотом манастира. Посматрају камену фасаду. Генерал Кузнецов рече Љиљани Медић да је оваку лепоту замишљао само у бајкама и да ће је заувек понети у срцу.

Од Ловнице се упутисмо-ка Колиновику, преко Власенице, Хан Пијеска, Соколца, Лукавца, Сарајева. У Сарајеву наша браћа Руси пре нас приметише бљутави мук, безличност, апатију и задах погубљене чаршије. Неко сивило и чамотињу. Пожелесмо што пре да изађемо из чаршије.

Запазили смо да се у некадашњу југословенску касарну «Маршал Тито», окупаторски уселила америчка амбасада, а у другој половини бивше касарне функционишеглобал универзитет «Кампус». Пролазимо Трново, где су муслиманске хорде на Огњену марију 1992. побили скоро цело село, спалили цркву у убили свештеника Недељка Поповића. Бранећи Трново, упознајемо госте — погинуло је 157 бораца, 124 српских цивила су масакрирани на најсвирепији начин, а детету од годину и по дана су поломили и ноге и руке.

Док им Љиљана Булатовић, једанод стожера овог срспко-руског сусрета и пријатељстваобјашњава, руска браћа нетремицеслушају, а др Сегеј Лукаш и професор Алексеј бележе сваку реч. Кажу, о томе ће писати и информисати свој народ у Русији, јер сенедовољно зна у Русији о страдању српског народа у недавном рату у БиХ.

-Руски народ мора да зна за сав ужас и трагедију која је задесила Србе у БиХ, јер се свету представља сумњива прича о искључивом убијању муслимана коју протурају западноамерички медији. Истина је нешто сасвим друго и морамо се заједно борити за њу. Ми то сада сагледавамо својим очима и доживљавамо сваку изговорену реч. Наша обавеза је да о томе пишемо, између осталог и то је један од разлога што смо у РС.Видимо ваша нова српска стратишта и нова гробља пострадалихцивила, о којима никоне пише. Нема села, нема места, села, кроз која смо до сада прошли где нису никла облежја новихсрпских страдања — запазио је др Сергеј Лукаш.

Пролазимо Загорје, на 19 километара од Калоновика и долину реке Бистрице, која извире испод Трескавице, а улива се у Дрину. Возимо се серпентинастим путевима, прама планинским висовима.

Цео Калиновик дочекао госте из Русије

Сусрет са Калиновиком, варошицом смештеном на само неколико километара од камене, али заносне планине Трескавице, градића поред 12 језера, горских очију- по срдачности и неосредности, по лепоти људске речи и добродошлице- премашио је сва наша очекивања. Калиновик — завичајни град генерала Ратка Младићајенаше одредиште. То је место где ће се на најлепши начин потврдити српско-руско пријатељство, крунисати у жељу за братимљењем. Обострану.

Није се знало ко је нестрпљивији, руска делегација да упозна мештане завичаја нашег генерала, или горштаци Калиновика да се сусретну са гостима. И то је било обострано.

-Радујемо вам се искрено и топло, као кад брат препозна брата свог. Добро дошли у завичај генерала Ратка Младића — пожелела је гостима из Русије начелик општине, Милева Комленовић, млада, отресита жена.

Око нас већина људи су оштрих црта лица, махом плавих очију и кршног стаса.

Дознадосмо да се у оближњем селу Обаљ родио хајдук Љутица Богдан. И још много тога историјски вредног и занимљивог;о планини Трескавици, о Зеленгори, о родним Божановићима и фамилији генерала Ратка Младића. Све је нестварно, и чини нам се да у очима наших пријатеља из Русије можемо да прочитамо исте мисли.

Милева Комленовић напомену да су исте вечери одржава свечана академија и обележавање два ратна јубилеја, а повод је и посета уважене делегације из Русије.

-Чекали смо нашу браћу из Русије и да заједно присуствујемо традиционалној косидби, коју је још у ратна времена први пут организовао генерал Ратко Младић. Он је са нашом војском помагао сеоским домаћинствима, која су због рата остала без мушких глава и главне снаге, јер су на ратишту бранили свој род, или да су рањени или погинули. Ми, ево, већ три године за редом, у спомен тих дана и година одржавамо такмичење косидбаша из свих крајева Републике Српске. Можда нисте знали, Калиновик је градић, који је у односу на број становника дао највише доктора наука, па и славног српског генерала Ратка Младића.

На свечаној акдемији, у центру града гости и домаћини су се окупили у част 22 године од формирања Прве гардијске моторизоване бригаде Војске Реублике Српске. Првагардијска моторизована бригада ГШ ВРС је била јединица Војске РС у саставу Главног штаба Војске Републике Српске. Она је дала велики допринос бранећи српски народ, светиње, своју земљу, дала је 243 живота да би се данас слободно живело и дисало у Републици Српској, па и у слободарском Калиновику. Још један празник обележавају Срби у Калиновику, 22 године од постојања Борачке организације РС. У сали нема слободних места. А посебну част за све мештане представља делегација из братске Русије.

То вече уКалиновику био је и председник Борачке организациоје РС, генерал Миломир Савчић. Бивши командант 65. заштитног моторизованог пука ВРС, овде, утисак је, није гост. Народ га гласно и топло поздравља. А он показује да је међу својима.

Присетио се година формирања Војске РС, одавши почаст палим војницима са стотинама присутних у градској сали. Истакао је да се мора радити на побољшању положаја бораца. Да се морају наћи начини да се помагну породицевојника ВРС који су свој живот заложили за отаџбину или су постали инвалиди.

Било је дирљиво гледати када су на сцену ступили гости из Русије, које је овај пут предводио проф. др Сергеј Лукаш, у свом свечаном оделу козачког атамана.

-Сада смо коначно заједно, обједињени жељом једног великог човека и војника. Мада генерал Ратко Младић физички није са нама, ми у сваком од вас, у овом сликама, усунцу, у вашем чистомнебу осећамо његово присиство. Генерал Младић је за нас Русе симбол слободе, симбол великог хероја, који је својим животом показао како се воли свој народ. Генерал Ратко Младић сведочи најузвишенијуљубав и највећу и најчаснију жртву, коју човек може да принесе на олтар отаџбине. Због тога га воли и поштује руски народ. Због тога смо ми вечерас са вама. Нашом посетом желимо да поручимо свима да смо овде да бисмо подржали генерала Младића у његовој борби за истину и његовој историјској одбрани српског народа- поручио је др Сергеј Лукаш у Калиновику.

Наталија Љвовна није криласвоје емоције. Њене сузе су постале незадрживе када се проломила сложна песма дечака и девојчица, Етно групе «Вилин Коло», о Косову и Лазару, а потом ируске ивољена песма генерала Младића. Никога млади нису заборавили. Била је веома поносна њихова професорица музике Тања Лаловић.

Госте су поздравили Љубиша Симовић, председник Удружења избеглих и расељених из Фочи. Наступили су КУД"Загорје» из Калиновика, млада фочанска изворна група «Плави невен». Обратио се и Дарко Ђого, свештеник, и декан Богословског факултета, Универзитета у Источном Сарајеву.

Освануо је ново жаркојутро у Калиновику. Одлазимо у цркву посвећену св. Петру и Павлу, саграђену 1888. на темељима много старије светиње. Литургију служи свештеник Марко Белинац. Одржан је парастос изгинулим војницима ВРС у биткама на Трескавици и током рата у БиХ. Кренули смо у спомен собу, посвећену пострадалим српским војницима. Цвеће су положили и наши пријатељи из Русије. Записаше у књигу сећања своје речи у тишини.

Зелено поље Гвозно

Крећемо овог јутра на пут у подножје Трескавице, праве красавице која је од памтивека била и остала од стратешког значаја за српски народ овог дела Републике Српске. То је одлично знао генерал Ратко Младић. Биткана Трескавици, њенимпревојима, обронцима, водила се неприкидно од 1992. до краја рата 1995. године. Српски војници су нисужалили животе.

Битка на Трескавици, октобар те тешке ратне 1995. Слушамо казивања наших домаћина, који тврде да је битка за Трескавицу трајала годинама. Много је српских војника страдало, преко 350 је дало своје животе, а око 170 њих је рањено, али се не зна, колико је убијено војника Алијине солдатеске, који су зверски клали и убијали српску нејач.

Становници Миљевине и Србиња с тугом, али и поносом памте 3. и 4. октобар ратне 1995. Док су се припремали преговори о миру, муслиманска Aрмија БиХ потпомогнута Нато артиљеријом свом жестином је напала српске положаје на Трескавици. Минути су одлучивали о пробоју и избијању муслиманске војске на Дрину. Међутим, нису рачунали на жесток отпор српске војске и генерала Младића на превоју Лупоч.

Путничким возилом пењемо се серпентинама, у почетку асфатлним путем, а потом, макадамом. И прашњавим сеоским друмом. Око нас је задивљујућа дивљина. Неткнута природа. Небо некако бистрије, а сунце јаче пржи. Испред нас возила у дугачком реду, и иза нас- дисциплинована колона. Оранизатори СО Калиновик, Борачка организација РС и месне организације трудиле су се да све функционише беспрекорно.

Након све оштријих серпентина, уследило је спуштање у зелену долину Гвозно, испод Трескавице. Били смо скоро очарани планином, за чију су слободу и лепоту плаћали српски синови својим животима. У даљини се она пропиње. Као да ју је сам створитељ вајао. Подсећа на непрегледни, оштри камени талас, који може сваког трена да се обруши. Изнад Трескавице се са леве стране уздиже Тресак на 2.500 метара надморске висине. Призори живописни. Зелена долина се благо успиње према околним брдима, хрли Трескавици. Све је топлои блиско, а горштачко и поносно. Као и сама душа наших горшатака.

Огромно поље Гвозно са мирисним ливадама од планинског цвећа ветар повија. У долини, угледасмо стећке, који су извиривали из још непокошене траве… и различака, невена, смиља…

Већ од раног јутра су пристигли војнички камиони, са опремом за воду и лекарска екипа. А мештани ће послуживати бројне приспеле госте, који су стигли на Кошевину. Кува се војнички пасуљ. Данас је најтоплији дан у години. Али, никога од ових горшака нисмо видели са шеширом, суначаним наочарима, нити било каквим заштитом. Њима то не треба. Они сеод сунца не крију. Осмех им са лица не силази.

Све то сузапазилиАндреј Безручко из Сочија и млади Московљанин Јуриј Михаилович. Сергеј Лукаш је и овај пут био у козачкој униформи, која је посебна атракција за људе на Гвозну. За професораСергејаиз Армавирапочасна атаманска униформа подразумевала је својеврсну жртву, јер је напољу већ 36 степени. Али, исплатило се, многоструко. Скоро да није било учесника и госта који није пожелео да упозна атамана, па јошуниверитетског професора да серукује са њим, а многи су желели да се сликају са братом Русом — козаком. А атаман је био освојен непосредношћу и задивљујућом природношћу Срба које јесретао. У подножју Трескавице прослављао се живот.

Са нама је и породица генерала Ратка Младића. Син Дарко, иначе, председник Комитета за подршку генерала Младића, брине да све буде домаћински. Срели смо и кума Митра, чији је отац Васо био кум на крштењу Ратка Младића и венчао његову мајку Стану и оца Неђа. И блиске сроднике. Помислисмо да је ово долина рођака по крви, и по православном и словенском духу. Велика продица, какву до сада нико није видео.

Распитујемо се из којих градова су пристигли гости и учесници. Ту су екипе из Билеће, Невесиња, Требиња, Бијељине, Фоче, Горажда, источног Сарајева. Гламоча, Коњица, Хан Пијеска, Власенице, Соколца, Чајнича… Радојица Бошевић, Страхиња Бијелогрлић, Марко Милошевић… стигли су из Гацког. Ту су и Драго Глоговац и Ломбић Здравкоиз Љубиња. Представници Борачке организације изВишеграда, одевени у српску народну ношњу данас ће јуначки костити. Њих предводи, председник председништва градске Борачке организацијеМилисав Васић.

Свештеник Марко Белинац благословио је косачки дан. Чула се песма девојачка из калиновачког «Вилин Кола», и момачка «Плавог невена» из Фоче и овдашњег КУД-а «Зеленгора». Одјекнуше зеленим Гвознопољем и гусле.

Косидбу «Гвозно 2015." отворио је Живадин Бркић, косидбаша са реперезентетивним признањима. Наступа преко 30 екипа, скоро 400 косаца. Пристигли и посетиоци из бројних градова, ТВ екипе, фоторепортери, новинари, војници, културни посленици, представници политичког живота градова РС. На великој непрегледној пољани све врви од људи, смеха, песме, косачког уједначеног покрета…

Дечак из Кута

Десетогодишњи плавакоси дечак из изворне певачке етно — групе «Вилин Коло»- плени. Лепотом и песмом. Слободом и разиграношћу. Пожелео јеКристијан Лаловићда нас све упозна и Русе и Београђане, како рече. Потом се понудио да дамама буде водич, и заштитник од змија. Водио нас је на врх оближњег брда да видимо, како у слаповима падају први откоси. Као на длану посматрамо разиграни живот на пољу. Показује нам где је његово родно село- Куте, суседно Божановићима. Био је веома расположен за разговор.

Плавих очију, једар и гибак, лако је прескакао са камена на камен. Брзо се попео на ново узвишење. Наша трочлана екипа радозналих добровољаца из делегације га је са муком пратила.

-Видите тамо, оне кућице, на брдима лево од долине- тамо је моје село. Тамо живе моји деда, мама и тата. И моја бака. И стричеви. И сви моји рођаци. Моје село је најлепше.

Зашто — питамо га.

-Зато јер је моје! Мој деда има 300 оваца и ја честочувам наше овце, имамо и два пса чувара, па ми је лакше. Знате, и ја сам унук генерала РаткаМладића, јер је мој тата фамилија са Младићима. Генералова мајка Стана је била из Лаловића. И ја сам храбар, не бојим се ни вукова, ни змија, ни медведа. Ми, Лаловићи, никога се не бојимо.

Потом нам показује једно удаљеније брдо.

-Е, тамо су Божановићи, и родна кућа генерала Младића. Ја понекад одем код фамилије Младића, да се поиграм са дечацима из тог села. Близу су ми. Заједно путујемо у школу у Калиновик. Само је тешко када дође зима и завеје снег. Пружа нам чутуру са водом. На све је мислио. Силазимо у долину. У високој трави угледасмо стећке. Неми доказ нашег постојања од постања.

Дође време и да се прогласи победник. Први косидбаша је постао Мишо Јоловић из Соколца. Каже Јоловић да је до сада редовно учествовао и да му је ово други тријумф на Кошевни Гвозно, подно Трескавице.

Овде су много пажње посвећује старим вештинама, па је организовано такмичење у натезању конопца, бацању камена с рамена… Било је занимљиво гледати бројне екипе у надметању и младе и старије учеснике. Кажу учесници да јеГенерал Младић је био најбољи косац, али и да је знао са лакоћом и попут пера да баца камен са рамена.

Кад генерал говори

Те вечери окупили су се гости и домаћини. Решено је: Амавир и Калиновик ће бити градови побратими. Предлог су топло поздравили Милева Комленовић, Дарко Младић, Љиљана Булатовић Медић, један од утемељивача овог руско-српског пријатељства, и Алексеј Јурјевич у име руске делегације. Договор је да се братимљење оствари што пре на званичном, државном нивоу.

Ново јутро је освануло у Калиновику. Биће опет дан без иједног облачка. Спремамо се у посету селу Божановићима, толико често помињаном у књигама, медијима… Нестрпљиви смо и радознали да упознамо родно село генерала Ратка Младића. Удаљено је око девет километара од Калиновика.

Али, један важанмоменат је неочекивано и топло обојио ове, по много чему, несвакидашње дане у Калиновику. Позвонио је телефон, јавио се генерал Младић из Хага, сваком госту је посветио пажњу. А сваки гост Рус или Србин је у ставу мирно, стојећи, као по команди, видно узбуђен, том изненадном чашћу — разговаро са Генералом!!! Рапортирао. Тако је када генерал говори! А генерал Младић је за свакога имао праве речи.

Куће Младића

Десетак јекућаМладића укојима живестарији исредовечни и млађе породице. Сви су дошли да нас поздраве. Посебно су били срећни што им у походе стижу браћа Руси.

Около сесмењују крш, цвеће, камен, птицеи ливадеобраслеоштромпланинскомтравом. Удаљини густашума и брежуљци. Тојесликао којој јегенералчестоговориоинеобичноволео. У околишју куће, обори, сено… стада оваца… и ведро небо.

Ту си генераловирођацикојисуму, сведоци смо, остали до краја привржени.

Поздравља нас блиски рођак, Душан Младић. Ту је и генералов син Дарко. И сви Младићи. Посматрамо кућу планинску, уредну и крајње једноставну. Одисала је неком посебношћу, јер није била облика, као што су друге у најближој околини. У дворишту нас дочекују две девојке одевене у српску херцеговачку народну ношњу. Послужују нас сољу и погачом. Гостима из Русије објашњавају да је то стари српски обичај- дободошлице.

Иза куће је густа хладовина коју прави огроман орах. Душан каже да га је давно посадио генерал Младић. Поред куће су засађени цветњаци, доминира кадифа и домаћа ружа. Убрасмо цвет за сећање на овај нестварни дан. Дан када су се на једном месту сакупили сви који поштују свој народ, српски, руски, и нашег генерала. А када иста дубока емоција прожме сваког човека у дому Младићевих у Бажановићима, онда је таква љубав и Богу мила. Сећања, касније, постају неизбрисива. Низале су се здравице генералу, слободи, пријатељству, српском и руском народу. На растанку -чврсто обећање у што скорије виђење.

У залог пријатељстваАлексеј Петрикузео јепрегршт завичајне земље. Земља која је отхранила великог српског генерала, биће љубављу развејана по Русији. Наталија Љвовна објашњавада ће у сва четири руска града бити однета српска земља, као симбол вечног јединства два народа.

У Андрић-граду, на обали плаве Дрине

Пут према Вишеграду водио нас је, поново, кроз Сарајево, Хан Пијесак, Соколац…

Делегација руских пријатеља је два дана боравила у Андрић-граду. Захваљујући одличној организацији Борачке организације РС и координацији њеног председникагенералаМиломираСавчићаизСоколца и градског одбора у Вишеграду руски ријатељи су имали прилику да се упознају са ратним збивањима на територији БиХ, Подриња, Вишеграда, али и истином о правим збивањима у Сребреници. По први оут су моглу да чују језива казивања о масовним мучким убијањима Срба у Сребреници, Братунцу, Скеланима, Залајзу. О истини у Кравици 12. јула 1995. године.

У Председништву борачке организације дочекали су нас родитељи и чланови породица погинулих војника. Ту је мајка Босиљка Кнежевић, која је изгубила сина Борислава. Светлана Сикирић је остала без супруга Жељка.

Домаћин, председник Борачке организације Вишеграда Милисав Васић је госте из Русије упознао са чињеницом да је животе дало 145 српских бораца, а међу њима и седам руских добровољаца. У ширем подручју Вишеграда погинуо је преко 390 војника. Руски добровољци су сахрањени поред погинуле браће Срба.

-Шесторица руских добровољаца, наше браће, је сахрањено са својим ратним друговима на Српском војничком гробљу на Мегдану, а један на гробљу у насељу Црнча. Зато је одлучено да се у Вишеграду подигне споменик свим руским добровољцима погинулим у редовима наше војске — истакао је Милисав Васић.

-Било је дирљиво када смо чули да сувојник ВРС Недељко Гогић и руски добровољац Василије Викторович заједно погинули бранећи српску земљу и народ и да су сахрањени један поред другог на српском војничком гробљу у Вишегрдау- истакла је Наталија Љвовна.

ДрЉвовна и Алексеј Петрик су положилиземљу из Русије на гробове и поредСпоменика руским добровољцима.

-Српски и руски народ су једно, ма како нас у историји покушавали туђини да деле. Донели смо у Републику Српску руску земљу и она овде остаје вечно, сједињена са српском земљом, и на руско гробље у Београд, такође носимо руску земљу. Нека се тако део Русије развеје по целој Србији — истакао је Петрик.

Њему се придружила Наталија Љвовна.

-Србија је Русији сестра, а Срби су браћа Русима и чланови нашег «Друштва пријатеља Ратка Младића"у Ростову на Дону и целој Русији имајузадатак и историјску обавезу да свету кажу истину о отаџбинском рату и славном генералу, јер наши западни непријатељи раде против интереса оба наша словенска народа.

Поред цркве Успења пресвете Богородице, где се налази Српско војничко гробље и споменик руским добровољцима, делегација јединствена на свету — Друштво пријатеља генерала Младића из Армавира, Ростова на Дону, Москве и Сочија, положила је венце. И одала почаст.

-Ми знамо да је српски народ честит и херојски. Све ћемо учинити да у Русији шири истина о стравичним злочинима над Србима који су почилини припадници муслиманске и хрватске војске у ратовима од 1991–1995. Русија мора да зна за злочине над српском децом, страцима, женама, непокретним и болесним недужним људима. Мора да зна да је у 21. веку муслиманска војска секла Србима главе, спаљивала старце, младиће, силовала и убијала девојке. Почев од Братунца, Сребренице, Скелана, али и Вишеграда и на свим просторима где је живео и живи братски српски народ. Опстати у таквим околностима — је истинско херојство. У Армавиру наше „Друштво пријатеља Ратка Младића“, има само преко 100 младих чланова, који ће сазнати истину о братском српском народу и великој војничкој храбрости генерала Младића који и сада у Хагу брани свој страдалачки народ- поручио је мајор Петрик.

Боравак гостију из Русије био је и прилика да се обиђе сплаварењем Стари Брод, и током плаве Дрине да виде место где је ова река-лепотица најшира 1645 метра, али и да се увере колико је величанствен кањон Дрине, а распон од једне до друге обале је свега 15 метара. На месту Прелаз, изграђена је спомен црква и обележје побијениој српској нејачи, марта 1942. године. На том месту је настрадало од злогласнеусташке Ханџар дивизије преко шест и по хиљада жена, деце, стараца. Побили су их за три дана. У близини постоји и оштра стена, изнад саме Дрине, где се бацио 320 девојака, које нису желе да их оскрнави усташаки смрад, а потом исече њихова кама.

У Вишеграду су пријатеље из Москве топло и срдачно дочекали обични људи. Делегација је прошетала чуваном Козачком улицом, у граду на Дрини су темељно обишли Андрић-град, узвишено неимарско сведочанство отелотворено у камену које најлепше говори о узвишености, лепоти, страдањима и вештини преживљавањанашег православног народа на овим просторима, увек немирног, Балкана. Прошетали су древном Ћупријом, којим су се Дрина, Рзав, Вишеград, стара касаба и наша историја уписали у сами врх светског уметничког и књижевног стваралаштва.

-Толико је лепоте, у рекама, планинама, потоцима, светињама, у амбијенту, архитектури и душама српског народа. У исто време на сваком кораку се суочавамо и са вековном патњом, нама блиског, српског народа. Није лако опстати на раскршћу и ветрометини, на месту где сте ви кућу вашу саградили. Многе војске и хорде су овде долазиле, освајале, убијале, одлазиле, а ви сте, чудом, опстали и сачували православље, које је вековима било и остало снажни духовни бедем за сав православни свет- изнео је своје утиске архитекта Андреј Безручко.

На путу према Београду руска делегација је посетила манастир Дражевину, посвећен св. Николи. Угостио их је игуман Јован. Руски пријатељи су се у светињи која је грађена (од 2004. до 2009.) на месту где су ухватили генерала Дражу Михајиловића и убили четворо његових официра који су га чували, упознали и са трагичном судбином генерала Михаиловића, али и судбином српске краљевске војске у Другом св. рату. На 12 километара од Вишеграда у долини Рзава, налази се манастир Добрун из 14. века, посвећен Благовештењу. Наши гости су разгледали ктиторске фреске, жупана Прибила и синова Петра и Стефана, које се само делимично остале сачуване.

У Беогрдау на Руском гробљу, код споменика цару Никојалу Романовом

Много тога историјског-руског има у Србији, а поготово, у српској престоници. Зато је организатор Друштво „Уна Дрина“ на челу са др Милетом Самарџићем уприличио посету знаменитим местима које повезују два народа. Чланови"Друштва пријатеља генерала Младића», из Армавира, Ростова на Дону, Москве и Сочија, посетили су рускиНекропољ, руску цркву, новозграђени споменик цару Николају Романовом, Светосавки храм и изложбу која је приређена Романовима у част у скрипти Храма. Богата поставка сведочанства о величини и значају Романових кроз епохе, ратове и историју говори о важности и улози руске царске православне династије у свету. Посматрамо изложене фотографије и драгоцена документа, која сведоче нераскидиву божанску нит између српског и руског народа, коју су више од пет векова чували Романови.

Време је за растанак.

Млади Јуриј Михајлович из Мосвке је већ упознао много пријатеља у Србији. Зато је решио да остане још који дан у Београду. Остали наши пријатељи из Русије одлазе. Кажу, препуни су утиска и са собом ће понети и чежњу, јер још нису ни напустили Србију, а већ желе да се врате у Калиновик, Божановиће, Вишеград, Београд…

Записала Биљана Живковић

Антр.

Жива историја

Међурегионално Друштво пријатеља генерала Ратка Младића (сада Покрет)настало је у Краснодарском крају, на Кубању (југ Русије) — у Армавиру пре четири лета. Била је тоспонтан гест када јеухапшен и утамничен српски генерал у хашком казамату. Оптужен је да је злочинац, зато што се бранио свој народ. Друштвоје допутовало са циљем да сазнају истину у рату у БиХ, исвоје сународнике упознају са величанственом и трагичном историјом српског народа и славом генерала Ратка Младића која је постала жива историја.

Facebook Twitter ВКонтакте Одноклассники ВКонтакте Telegram RSS