Игор Стрелков: Рат у Босни. Ексклузивни интервју

Игор Стрелков: Рат у Босни. Ексклузивни интервју | Русская весна

Предлажемо нашим читаоцима разговор Александра Кравченка са Игором Стрелковом о босанском рату. У суштини, то су успомене двојице ратних другова на догађаје који су се одиграли на Балкану пре више од двадесет година.

— Игоре Ивановићу, како си уопште дошао на помисао да одеш у Србију да ратујеш?

— Прилично нестандардно. Вратили смо се из Придњестровља. Наша група имала је губитке. Тамо је погинуо мој друг Андреј Циганов, али ипак смо остали мање-више усклађена јединица. Момци из наше јединице нису се наратовали и изгарали су од жеље да и даље служе руској идеји.

Пошто је у то време горело у Босни, у Српској Крајини, многи су још док су били у Придњестровљу намеравали да крену у одбрану браће Словена и православља.

Између осталог, такве идеје имао је Гена Волосњиков, командир наше групе у Придњестровљу (он је сада заменик руководиоца филијале Новорусије у Новосибирску). Слично се изјашњавао и Жења Скрипњик (исти је Прапор) који ми је сада заменик у покрету «Новорусија», и са којим сам заједно прошао Крим, Славјанск и Доњецк. Исту намеру имали су Олга, која је била болничарка нашег вода, и Виктор, борац из Талина.

Олга је преко својих контаката код комуниста нашла везу са Србима. Она се од самог почетка бавила тим питањем, водила све те ствари. Момци су се преко њених контаката сретали са посланицима тада још Врховног совјета (пре него што је пуцано у њега). У то време су Жења и Вића одлучили да оду у Абхазију, пошто се ствар са Југославијом отезала, никако да добијемо потребна документа.

Гена је после извесног времена отпутовао у завичај у Новосибирск, а мени су наложили да у међувремену водим те ствари — одржавам контакт са послаником Врховног совјета који се тим питањем бавио. Тако је испало да је Вића у Абхазији погинуо — настрадао у експлозији, Жења је био рањен, прилично озбиљно контузован, док Гена није мрдао из Новосибирска.

Испадало је да нема ко ни да пође. Притом су мене позвали у Бели дом (Белу кућу Руси зову Бели дом, а тако зову и зграду Врховног совјета, сада зграду Владе РФ) и рекли ми како, ето, постоји човек спреман да вам помогне око слања у својству добровољаца — где су људи?

А људи заправо нема! За мене је мотив био: «Како то? — Онда треба да одговорим уместо свог друга».

Тако сам морао ја сам да кренем, иако, истину говорећи, првобитно нисам намеравао. Нисам мислио да је то наш рат.

Ипак, формално сам схватао да су нам Срби браћа, и то не само по словенској суштини него и по православној вери. Знао сам да се на њих врши агресија. Знао сам да су ти против којих они ратују — и непријатељи Русије. Тако сам, из осећаја дужности, кренуо у Босански рат да ратујем.

Упознали су ме са будућим командиром јединице. Заједно са њим поразговарали смо са Јарославом Јастребовом — то је псеудоним човека који је имао од Срба овлашћења да прима добровољце. И тако сам после извесног времена кренуо у Србију. Чак сам и пасош сачувао са службеном визом.

— Да ли би могао дати кратку карактеристику Другог руског добровољачког одреда у коме си ратовао?

— По мом мишљењу, то је била одлична ћелија на основу које се могла изградити велика, јака и идеолошки мотивисана добровољачка јединица. Из низа разлога до тога није дошло и ћелија је после претрпљених губитака почела да пропада, у првом реду у моралном погледу. Били смо врло нестручни, изузев Едика Смирнова, кога знаш. У прво време он је, по свој прилици, био једини професионалац у нашим редовима. Од нас се могла припремити врло јака јединица. Али није тако испало.

— А са војно-оперативног становишта како се може оценити квалитет одреда?

— Сви смо ми били дилетанти, али смо сви заиста хтели да ратујемо, вероватно чак и више него они Срби који су нас тада окруживали. И сам си то видео. И ми смо извршавали оне задатке које у том крају, у Вишеграду, више нико није могао да изврши. Нико осим нас није могао да врши извиђање. Са тог становишта — ми смо били јединица са највећом борбеном способношћу у Другој Подринској лакој пешадијској бригади. У поређењу са другим одредима (без обзира на њихову бројност) наша делотворност је била кудикамо већа.

— Испричај о некој борби у којој си учествовао.

— Од оних у којима сам заједно са тобом учествовао?

— Па, на пример, опиши први бој одреда…

— Кренули смо 4. новембра у извиђање, не сећам се које по реду: друго или треће, у планине. Кроз врло густу маглу пењали смо се ноћу козјом стазом од вишеградске електране на Будкове стене. На пола пута обрели смо се у таквој магли да се испружена рука није видела. Таква магла трајала је све до јутра, и нисмо најбоље схватали где се налазимо. Било је јако тешко применити карту на те вијугаве планинске стазе. Избили смо отприлике у рејону Будкових стена поред Ђанкића…

— Не, нису то били Ђанкићи него село Холијаци — Орлова гора… А доле је село Незуци.

— Да, тамо је село речицом подељено на два дела, а ближе су Незуци. Избили смо код тих Незуца. Касније, када је тај рејон већ заузела Вишеградска бригада, схватио сам да смо у магли фактички заобишли њихове положаје — банули смо буквално између њихових дрвено-земљаних ватрених тачака. Ми нисмо видели њих, они нису видели нас. Прошли смо сасвим близу њих, стигли у њихову позадину и обрели се између њихових положаја и села.

Када се магла разишла, почели смо да размишљамо шта даље да радимо. Никако нисмо могли да се оријентишемо, и Ас је кренуо у извиђање доле, у село.

Тамо су га приметили, после чега се Ас вратио и опет је за нас започела неодређеност. Наређења нисмо добијали. Просто смо седели и чекали. У том тренутку се (како се потом испоставило) са противничких положаја према нама упутила патрола: двојица аутоматичара у полуцивилној одећи кренула су право на нас. А пошто је то било почетком новембра и лишће са жбуња већ је поотпадало, а ми смо били одевени у прилично упадљиву југословенску маскирну униформу, природно, после извесног времена су нас приметили, са педесетак метара. А ту двојицу видео сам само ја. Ас их није видео, он се налазио нешто по страни, иза камена. Хтео сам да их пустим да приђу ближе, показао сам Асу знацима правац и да долазе двојица. Ухватила ме је борбена дрхтавица, адреналин ми је ударио у главу. Први пут сам био у прилици да пуцам у људе када их видим.

У Придњестровљу их нисам видео на нишанској мушици. Тамо сам пуцао на блеске. Они су ме приметили, почели да вичу и показују на мене. Отворио сам ватру на њих, ко зна зашто дугим рафалима (због неискуства и неумећа). Једног сам погодио, а другог нисам, и он је отворио ватру на мене, исто дугим рафалима. Његови меци падали су сасвим близу, одбијали се од камења.

Летели су каменчићи, гране, испуцао је читав оквир у мене и није ме погодио. Изгледа да је био исти онакав «искусан» борац као и ја.

После тога смо почели да се окупљамо на гребену, и на нас је отворена ватра из позадине. С истог оног положаја поред кога смо ноћас прошли, из дрвено-земљане ватрене тачке, за коју се испоставило да је 80–100 метара од нас. На нас су пуцали из снајперских пушака Драгунова, из аутоматских пушака, а ми нисмо схватали одакле. Ватрена тачка је била изврсно маскирана (потом сам је разгледао). Мора се признати непријатељима — добро су градили фортификационе објекте, добро се укопавали и изврсно маскирали своје ватрене тачке.

Не видећи противника, просто смо се сместили дуж гребена и отворили ватру, тукући мимо циља. Ја сам пуцао на ону страну где сам последњи пут видео непријатељску патролу. Потом сам на исту страну испалио четири тромблона. Ас је покушао да позове српску минобацачку ватру. Срби су почели да гађају куд било, и паљба је престала. Највероватније је једна мина експлодирала у близини муслиманских положаја и они су се посакривали у ровове.

Покушали смо да променимо положај, и сместа поново доспели под ватру. Трчали смо по врху гребена — први је трчао Ас, за њим Андреј (потом је погинуо), за њим сам трчао ја, а на крају је био Ваљера «Причњик», који је такође потом погинуо. Причњиком су га назвали због тога што је јако много причао и брзо научио српски у болници.

Протрчавајући поред стене прљаво беле боје, видели смо како меци унаоколо буквално избијају искре из камена и дижу прашину. Гађали су ме, али пошто су стрелци били исти онакви војници народне одбране као и ми, нису ме погодили. Чуо сам звонко цоктање метака, а потом мек мљаскав звук. У стотинки магновења схватио сам да је погођен жив човек. Окренуо сам се и спазио Ваљеру како притиска руком лице. Синуло ми је — погођен је у главу — готов је!

Упитао сам га да ли је рањен? Климнуо ми је главом. Упитао сам га може ли да трчи, опет ми је климнуо главом, и сјурили смо се надоле. Онда сам га пропустио напред, а ја сам залегао иза жбуна да покривам повлачење групе. После тога сам групу изгубио из вида.

Неко време држао сам на нишану стазу која води одозго, али нико се више није појављивао. А онда је изненада на мене припуцао снајпер из позадине. Са још једног омањег брдашца по страни од Будкових стена. Изгледа да му је тамо био положај. Он ме је у упадљивој униформи открио на позадини падине, и започео упуцавање. Добро је гађао, али је било прилико далеко — једно 600–700 метара, можда чак и 800. Зато није могао да ме погоди.

Почео сам да се котрљам, аутоматичари су запуцали у мене. Према мени је бачена граната, али је експлодирала пре него што је долетела. Прилично дуго су ме гањали по падини. Било је то као у акционом филму. Ја сам био стрелац-бацач, о рамену сам имао карабин са тромблоном, којим сам се закачио за грану и остао да висим обешен о дрво. Око мене меци фијучу, а ја млатарам ногама као Пинокио. Али на крају сам, неким чудом, избио на положај Срба. Тамо су већ били сви наши. Ја сам стигао последњи. Ваљери је дотле већ сасвим отекло лице. Метак га је погодио у један образ, избио му два зуба и излетео кроз други образ. Имао је среће.

Тако је изгледао наш први борбени окршај и тако се појавио први рањеник у одреду.

— А шта је то тромблон? Зашто си одлучио да будеш стрелац-бацач?

— То је пушчана бомба. Начињени су по ранијем америчком узорку. Бомба се ставља на цев. После тога се ћорком као пуњењем за избијање испаљује према противнику и може да прелети око 100–200 метара. Има неколико врста: разорних, димних, осветљавајућих и кумулативних — за борбу против лаке оклопне технике.

Природно, нас су занимали само разорни, пошто на нашој деоници муслимани нису имали оклопну технику, и осветљавајући. Али њих је било најмање.

Било ми је занимљиво у том тренутку да будем стрелац-бацач. У почетку нисмо имали неко тешко наоружање. Чак смо и митраљез ПК (у југословенској варијанти се назива М-84) добили тек у децембру.

У почетку сам носио пушчане гранате за аутоматску пушку. Али, пошто сам сломио кундак (она јако трза), помислио сам да треба пунити ћорак. Зато сам одлучио да ће бити боље ако носим аутоматску пушку са четири оквира као основно оружје. А карабин СКС (полуаутоматски карабин «Симонова») — полуаутоматску пушку као додатно. Карабин је захтевао посебан прилаз — одједном се пуни пет ћорака у оквиру, плус 10 тромблонских граната се носи у ранцу на леђима.

На тај начин, у случају да затреба минимална артиљеријска подршка, могу да је обезбедим.

— Како је изгледао читав комплет оружја?

— Аутоматска пушка Калашњикова 7,62 југословенске производње, карабин СКС југословенске производње, четири ручне гранате, четири оквира за аутоматску пушку + десет тромблонских граната.

— Да ли је на тебе утицао планински предео, јеси ли успевао да издржиш физичка оптерећења?

— Никада себе нисам сматрао јаким, али сам у то време био у довољној мери издржљив. На мени није било ни мрве сувишног сала — само кожа и жиле. Теглио сам, нисам за другима заостајао.

— Тамо си био у прилици да преваљујеш велика растојања?

— Формално, по карти, растојања су била врло кратка. Али пошто је терен прилично испресецан, онда смо, на пример, пењући се на Будкове стене, по карти напредовали 200–300 м, а у стварности је то било неколико километара тешког успињања уз врло стрме падине. Док се пентраш, неколико пута се презнојиш.

Доле је било 10–12 степени изнад нуле, а горе — неколико степени испод нуле. Према томе, док се пењемо, било нам је вруће, а чим се попењемо — почињемо да се смрзавамо. Потом сам, стекавши искуство, почињао да носим са собом преобуку. Попењем се, па се преобучем. Али тада, на почетку, за такве мудрости још нисмо знали.

— Како је југословенско искуство утицало на тебе да постанеш ратник?

— То је био кудикамо озбиљнији рат од Придњестровског, у сваком погледу. Док сам у Придњестровљу био, условно речено — ходајућа мета, у Југославији је требало да постанем војник.

Током месец и по у Придњестровљу много пута сам био под ватром, али готово да нисам пуцао у противника.

А у Југославији сам морао, онако сасвим неприпремљен, да будем борац извиђачке групе. Ако се сећаш, имали смо уџбеник водника (водника извиднице). Помно сам га простудирао. Са Асом смо чак покушали да изводимо наставу о чишћењу кућа, вршењу извиђања, тактичком кретању на бојном пољу.

— Ја сам затекао једну од таквих вежби…

— Успели смо да изведемо свега две или три. Ако се сећаш, имали смо дежурства сваки други дан, премда су нас често дизали на узбуну током одмора. Прилично смо се умарали; не знам како је било са тобом, али ја сам се јако замарао.

— Да, једном смо чак истог дана трипут ишли у акцију. Ти си водио дневник, да ли је то била твоја обична пракса у то време?

— Јесте, водио сам дневник у Придњестровљу, водио сам дневник у Босни, свакодневно сам водио дневник током Првог, па чак и током Другог чеченског рата, иако се тамо због врсте службене делатности мало тога могло бележити.

— А колико ти је то било тешко да радиш?

— Нимало ми није било тешко. Обрнуто, било ми је занимљиво. То је било својеврсно смиривање напетости, пошто тамо нисмо имали свештенике. Нисам имао са ким да отворено попричам. А своје тајне мисли, које можда није требало износити у разговору са другим људима, могао сам да искажем једино дневнику. Ја уопште нисам пио. Тада уопште нисам узимао алкохол; то се поготово тиче рата. Зато је то за мене било као да се «затворим». Сат или сат и по нешто да пишем — то ми је био духовни одмор.

— А шта се десило са тим дневницима?

— Сви су читави. Једино сам у Босанским дневницима у одређеном тренутку прежврљао сва презимена.

— Конкретно ја сам добио карактеристику са потписом командира одреда. Написао си је ти. То је штапски посао, како је он уопште био постављен?

— Није било никаквог штапског посла зато што није било штаба. Било нас је премало. У време свог процвата одред је скупа са рањенима бројао око 20 људи. А у строју се ретко кад налазило више од десеторице. Кад је било 12 људи у строју — био је то врхунац активности.

— Али, ипак је било покушаја да се јединици прида мање-више постојан облик… имали смо заставу, имали смо назив…

— Наравно. Нацрт заставе сам ја урадио. Чак сам имао нацрт знака одреда. Као љубитељ историје и грађанског рата, тежио сам стварању традиције. У принципу, готово да ми је то пошло за руком. Ипак је то из низа разлога, у првом реду због наше малобројности, остало непотребно. Сваки наш губитак доводио је до све веће потиштености. Узгред, из тог разлога сам био против стварања националних јединица у Новорусији. Ја нипошто не бих окупљао Србе у исту етничку јединицу, управо полазећи из твог и мог босанског искуства. У групи од десеторице људи који се налазе у инонационалном окружењу, макар оно било и културно блиско, сваки губитак се појми као трагедија и представља снажан ударац на стање духа читавог колектива. Било би исправније да су нас разбацали по 2–3 човека у српске чете. Тада се губици руског колектива не би тако снажно доживљавали, пошто наш дом не би био сићушни одред него велика српска чета. Управо тако бих поставио и кадровски посао у Донбасу. Али, мене више тамо није било када је стварана српска добровољачка јединица. А враћајући се раду са документима, обављао сам дужност ађутанта одреда, у извесној мери и заменика командира за политичка питања.

Придајући јединици одређени облик, свесно и несвесно, тада сам то чинио нагонски — јачао сам дух одреда. Ми се нисмо претварали у банду. Почињали смо да се осећамо, премда маленом, али регуларном јединицом са својом идеологијом. Сећаш се, Трећи РДО (Руски добровољачки одред) убило је управо одсуство идеологије — када су почели да се међусобно кошкају и џапају.

— Ти си доспео у Републику Српску у новембру 1992. године. Протекло је отприлике пола године од почетка рата. Ако поредимо тактичку ситуацију с оним што се дешава у Новорусији са становишта самоорганизовања оружаних снага Републике Српске и Доњецке Народне Републике, има ли неких сличности?

— Има врло много сличности! Сећање на српску војску народне одбране помагало ми је да не понављам то горко искуство. Тежио сам томе да се у војсци народне одбране одмах створи управо војна дисциплина. Шта је убијало српску војску? Одсуство нормалног кажњавања и реда. Побећи са бојног поља за Србе је било нормална појава (говорићемо отворено). Зар не да је тако? Па, бежали су са бојног поља! Било је готово немогуће натерати их на јуриш. А зашто?

Ето, сећаш се првог боја, када је на нас са врха отворио ватру снајпер. Двојица Срба, која су носила сандуке са минобацачким гранатама, побацала су их и побегла. А ти и ја смо остали. Зашто? Зато што смо тако храбри? Не, просто је у нама била усађена та дисциплина.

А сећаш ли се случаја када су одједном погинули командир чете и двојица командира вода? Зато што су, кад је требало да се дижу на јуриш, устали само они. А сви други и даље су остали да леже. Командири су покушали да их дигну — и сву тројицу су покосили.

Испада да су погинула тројица најхрабријих бораца. А сви остали, који су се тресли од страха — под ватром устајати на јуриш нимало није лако — сви они су преживели. Зато што у њима није било строге дисциплине.

Будући да су сви они били чланови исте заједнице, међусобно се знали, будући да су били суседи, ближи или даљи рођаци, они нису могли да се уздигну на виши степен односа — изван граница те сеоске заједнице. Нису могли да своје сусељане, рођаке и суседе озбиљно кажњавају због кукавичлука, неодлучности и осталих злодела.

У Новорусији сам се трудио да то сместа избегнем. И у дотичном случају ишло ми је наруку то што ја нисам био одатле.

— Сеоски рођаци ме наводе на помисао да је тамо условна мобилизација била потпуна, за разлику од Новорусије…

— Не бих тако рекао. Јеси ли видео много српске омладине?

— Нисам на то мислио. За разлику од њих, у Донбасу уопште није било мобилизације.

— Чак и да сам прогласио мобилизацију, на пример, у Славјанску, могао бих да примим још коју хиљаду људи. Али нисам имао чиме да их нахраним, наоружам, чак ни да им дам командире. Јер, нисам имао довољно оружја чак ни за добровољце.

— Тако је испало да је у српској војсци било око хиљаду руских добровољаца. У Донбасу су најмногобројнију добровољачку дијаспору чинили Срби. Чиме та чињеница може да се објасни?

— Срби су јако много ратовали. Њихова кнежевина је, захваљујући сталним устанцима, стекла аутономију од Турака почетком 19. века. Срби су ратоборнији, спремнији за тегобе и лишавања. Јунаштво које су Срби испољили у време Првог светског рата ретко са чиме може да се упореди. То је врхунац српске националне самосвести.

— Новорусија је сада јако популарна у Србији, и лично ти као човек. Ако се појави могућност да тамо отпутујеш, да ли би пристао?

— Колико ти је познато, тамо су већ почели да хапсе добровољце који су се борили за Донбас. Срби сада имају руководство које исповеда троструки морал. Они говоре једно, раде друго, мисле треће. Тврде да су Руси — «браћа», али за љубав својих западних газда хапсе српске добровољце. Зато сада такво путовање није актуелно.

Мени се јако свидела Србија, када сам се тамо налазио, био сам усхићен српском гостољубивошћу, српском кухињом, лепотом планина. Са задовољством бих отишао и у Босну, и у Шумадију, посетио она места која нисам стигао због оптерећености. Док сам се тамо налазио током пет месеци, изузев кратког одмора у Вишеграду, тамо ништа честито нисам ни видео. Једино сам стигао да свратим у руску цркву, где је нагробни споменик Врангељу.

У храм светог Саве нисам ушао — из неког разлога био је затворен. Ни у српске музеје нисам могао да уђем. Ипак су ми остали врло топли утисци.

Све што говорим поводом недисциплинованости српских војника — тиче се само организације (тачније, њеног одсуства), а не моралних квалитета самих Срба. Да је у српској војсци била иста онаква дисциплина као и у време Првог светског рата, вероватно би се Срби и сада борили нимало лошије него њихови преци.

Разговарао Александар Кравченко

Игор Стрелков: Рат у Босни. Ексклузивни интервју | Русская весна
Facebook Twitter ВКонтакте Одноклассники ВКонтакте Telegram RSS