Сава Росић: Чувајмо ону искру божанског коју свако од нас у себи носи

Сава Росић: Чувајмо ону искру божанског коју свако од нас у себи носи | Русская весна

САВА РОСИЋ: Награђена сам Граматом Бојног удружења «Стег» при Међународном фонду словенске писмености и културе из Русије за активан развој војно-родољубивог васпитања у Србији и допринос развоју руско-српског пријатељства. Грамату ми је донео Александар Кравченко, постројио све укућане и свечано ми уручио. Нисам то очекивала — за тај сајт преводим из захвалности руским добровољцима што су се, можда и не знајући готово ништа о нама, одазвали зову срца и прискочили нам у помоћ, ојађени због изостанка помоћи своје државе (додуше, тада то још није била руска држава).

БИЉАНА ДИКОВИЋ: Ваш син Петар је историчар, завршио је Московски државни универзитет «М. В. Ломоносов». Да ли Вам он помаже око превода? 

САВА РОСИЋ: Мог сина од малих ногу занима само историја. Одрастао је водећи битке на столу пластичним војницима и читајући нимало дечје књиге — рецимо, неколико пута је прочитао «Моје животно дело» маршала Александра Васиљевског. Једном приликом сам завирила у њу да видим шта он то тако помно «бистри». Прочитала сам нешто попут: «други вод треће чете освојио је коту 308» и дигла руке од даљег читања. Пола године потанко је изучавао књигу «Бородинска битка» коју сам за њега теглила из Русије (тешка је неколико килограма). Срећна је околност што се тако рано определио и истрајно ишао-ка одбраном циљу. Сада ради у Архиву Србије. 

Пошто нисам служила војску, кад год нешто из војне области преводим, он ми прискаче у помоћ. Такође чита и књиге које преведем и често ми да користан савет или исправи словну грешку. Посебно бих истакла да је превео на руски књигу одговора сада већ покојних генерала Душана Вилића и Бошка Тодоровића (у име наше војске) на хашку оптужницу «За шта су оптужени» — боље је то учинио него што бих ја могла; на крају сам једино мало «углачала» превод. Повремено нешто напише за сајт Сеница. Ру (сајт за Русе о Србији и земљама бивше Југославије), а слатко сам се смејала читајући његов превод Водича за преживљавање геј-параде у 7 лекција Игора Маринковића — ни уз најбољу вољу ја тако не бих могла (треба знати омладински жаргон).

БИЉАНА ДИКОВИЋ: На чему Ви тренутно радите?

САВА РОСИЋ: Преводим врло обимну књигу Андреја Тјуњајева «Руски Китај: извоз цивилизације (мултидисциплинарна истраживања)», коју ће издавач «Мирослав» објавити пре наредног лета. У њој се, између осталог и на основу резултата ДНК-генеалогије, разматра неких 20.000 година светске историје. То је мој допринос раскринкавању кривотворене историје Словена, уз већ објављен превод књиге Анатолија Кљосова «Порекло Словена.

Осврти на ДНК-генеалогију», која представља глогов колац за историјске шарене лаже тзв. бечко-берлинске школе, како је зове наш историчар Радован Дамјановић у свом «Српско-српском речнику» (ту изванредну књигу одавно сам превела на руски, само нема ко да је изда). Иначе, издавач «Мирослав» намерава да објави сабрана дела и Анатолија Кљосова и Андреја Тјуњајева, који су били септембра 2012. у Београду на међународној конференцији «На изворишту културе и науке», а могао би се читав кримић написати о довијању званичника за прећуткивање њеног одржавања… Да не пропустим да поменем да сте за све књиге које сте до сада превели утрошили значајно и данас тако драгоцено време, које заиста није мало с обзиром на обим вашег преводилачког рада. Који су то Ваши «виши циљеви» према којима мерите коју књигу и зашто преводите?

САВА РОСИЋ: Сви ми живимо поклоњене животе, одужујући дуг прецима који су се тешком муком и великом пожртвованошћу изборили за то да се родимо у својој земљи. Због тога се и ја трудим да у ова тешка времена будем на ползу народу свом. Све књиге које сам досад превела — сама сам одабрала, сматрајући да су нам потребне, било да нам објасне савремена збивања, било да нам пруже тренутке уживања у лепој књижевности. И радује ме свака књига коју поклоним или продам — пошто ће се још неко напајати са извора који је мени толико дао.

БИЉАНА ДИКОВИЋ: Према свему што сте до сада урадили можемо рећи да гајите велику љубав према Русији и руској књижевности, шта је то што Вас води да ту љубав пренесете на друге који ће у будућем времену читати књиге које сте посрбили?

САВА РОСИЋ: Ми живимо у тешка и каткад застрашујућа времена, над нама се «ин виво» спроводи оглед утеривања у бенсединско таворење и тихо гашење. Сваки човек има слободан избор: или да дозволи да га, немоћног и препуштеног, сломе, или да буде «антипротиван». У тој великој борби ја не умем другачије да учествујем, осим превођењем (и објављивањем, кад већ оне који се тиме баве то не занима). Мени су Руси пружили врхунско образовање, моје је било само да «загрејем столицу» и то искористим.

Руски писци су ми објаснили шта се то у свету одиграва, и пожелела сам да тиме «наоружам» наше умне главе (које можда не знају руски), како би «поткованије» смишљале начин «чупања» свих нас из глиба. Руски писци су ми подарили и многе тренутке уживања у лепим причама и романима. Зашто све то не бих приуштила и другима, поготову што нам са свих страна намећу свакојако смеће? Преко књига које су нам доступне захваљујући Вама, можемо читати ту необично лепу руску духовност коју сте сабрали у поукама и духовним истинама…

САВА РОСИЋ: Бивала сам по разним земљама, од Енглеске до Кине, али у Русији се нисам осећала као у иностранству. Добро-де, у сваком житу има кукоља, али има га и код нас… Ево примера: московски таксиста представља најизразитији пример бездушности и саможивости, а ја сам доживела да ми московски таксиста каже да ће ме бесплатно возити, пошто му је жао нас и онога кроз шта пролазимо! Наравно да му то нисам дозволила, али сам му се од срца захвалила. Дуго би трајало да износим сва своја сазнања о томе како обични Руси блиско примају све наше патње… «Има нека чудна веза»… Мој ментор, доцент Московског државног универзитета Владимир Николајевић Турбин, изрекао је дубоку мисао, пошто сам му крај Јакшића куле на Калемегдану укратко испричала о историји Београда (својевремено сам била и туристички водич, тако да имам потребна сазнања):

«Вама, Србима, свака част! На оваквом месту — судара са католичанством и исламом — одржати православље! Лако је било нама, Русима, тамо у далеким шумама»… И док смо ми вековима опстајали као предстража велике Евроазије (како вели геополитичар Александар Дугин), Руси су стварали узвишену словенску цивилизацију, чији плодови нам несебично стоје на располагању. Ваљда је природно да код нас буде најчитаније оно што нам је тако блиско, а истовремено нас и духовно уздиже. Мене западна цивилизација више не занима, пошто сам на сопственој кожи искусила њено врхунско достигнуће — «хуманитарно бомбардовање» (на сву срећу, заобишло ме је још једно «достигнуће» — трговина људским органима). На једвите јаде једном давно прочитавши неку књигу Чарлса Буковског, са тиме сам занавек завршила. «Немам више времена», штоно рече Десанка Максимовић, тако да пазим на шта ћу га утрошити, а и другима исто препоручујем.

ДИКОВИЋ: Овде никако не смемо прескочити сазнање да сте велики родољуб, па у том правцу да чујемо Ваше мишљење о вери и духовном здрављу, «невладиним организацијама», ЕУропљанима и Русима данас, азилантима, политичким манипулацијама у смислу наметања «промене свести србског народа», сви су изгледи да Вођа жели, као Краљ Иби — «да мења народ… узме неки други»…САВА РОСИЋ: Па ваљда је природно стање сваког човека да буде родољуб. Не бих сада о онима који се тога гнушају — само ћу рећи да ми их је искрено жао. Једна руска пословица гласи: «Ко је рођен да пузи не може да лети». Много сам читала о историји српског народа, и трудим се да је будем достојна. Нисам мазохиста и никада се нећу клањати онима који су нас газили, сатирали, ниподаштавали и пљували. Не смем то ни због себе, ни због онолике наше настрадале сабраће. А све што сте навели — последица је западњачког дивљања, што би народ рекао: «нашли па зашли». Када будемо имали државу — свега тога више неће бити. Морам да испричам стари совјетски виц:
— Која је најнезависнија држава на свету?
— Монголија.
— Како то Монголија?!
— Па од ње апсолутно ништа не зависи.
А сада смо и ми «најнезависнија држава на свету», пошто о нама одлучују негде далеко, а шта треба да чинимо обзнањују нам којекакви комесари, амбасадори и «невладине» организације. Смешан је тај назив «невладине» за организације које су годинама биле на «јаслама» страних влада, а сада су на нашем буџету… Ипак, ми нисмо устукнули од разгоропађене звери на врхунцу моћи, пред којом су сви шенили. Премда смо скупо платили, опстали смо и показали другим слободољубивим народима да се то може. А најважније је што смо им својом жртвом купили време да се припреме за одсудни бој. Премда, како ствари стоје, Запад се убрзано круни и урушава, тако да можда читава ствар прође и без тога…

Све страхоте које доживљавамо лакше подносим од тренутка када сам схватила да више нисмо сами (прво августа 2008. а нарочито од прошлог пролећа). Ово су суманути, очајнички грчеви оних који већ почињу да увиђају како оно њихово незадрживо пролази. Коло среће се окреће, и осећам надолазак стамене и сталожене моћи, коју никакво бацање прашине у очи ни лукави маневри зарад скретања пажње неће одвратити са промишљеног пута. Трудим се да ме не увуку у смишљене трзавице, натезања и надгорњавања, што само троши живце и време које се може много корисније провести. Уместо тога, уживам у емисијама на руској телевизији, и сладим се успаниченим повицима западних бораца (и боркиња!) који сада вриште против свега онога за шта су се још колико јуче залагали — сада би да затварају границе, укидају руски канал «Раша тудеј», а канда им је и «мултикултуралност» пресела… А Руси се шале како би Европљанима било најбоље да откупе носаче хеликоптера «Мистрал», које Француска због санкција не сме да испоручи Русији, укрцају на њих избеглице и пошаљу их преко океана ономе ко је читав џумбус и изазвао… И постављају питање ко то редовно прима нафту из извора које је освојила «исламска држава» и уредно плаћа…

Што се пак «азиланата» тиче, јасно је да су код нас могли да доспеју једино преко територије ЕУ, тако да их лепо треба њима испоручити. А кад већ разрезују «квоте» за њихов пријем, нека успоставе праведан однос: колико је ко бомбардовао њихове земље (а неки и даље бомбардују!), нека их сада сразмерно томе и прима. А ови «великодушни» из Србије који се неовлашћено у наше име нуде, дужни су да претходно трајно збрину и последњег нашег «интерно расељеног» несрећника, као и да обезбеде посао и последњој жртви бескрајних «реформи» по западном диктату. У међувремену, кад су већ вољни, нека им препусте сопствене виле и станове. Саосећам са «азилантима», али највише са сопственим народом. БИЉАНА ДИКОВИЋ: Шта је то веома важно што никако не смемо пропустити да урадимо и одбранимо се од нове политичке, економске, културне, језичке и друге најезде свакаквих површних и такозваних «стандарда Запада» које нам преко власти у Србији (које је тај исти Запад одабрао и устоличио) свакодневно намеће? Какви су изгледи људи у целом свету да се данас супротставе тој поробљивачкој и неоимперијалној техници владања људима, народима, па и целим државама, о којој на крају говори и професор др Сергеј Кара-Мурза, осим тога да не гледају наметнути тв-програм «промене свести»?

САВА РОСИЋ: Све ово већ довољно дуго траје, тако да је свако ко се иоле потрудио већ могао да увиди колико заправо вреде све «шарене лаже» којима нас истрајно кљукају. Свим ЕУропским ентузијастама најтоплије препоручујем да се више не муче са нама «недоказанима и заосталима» него да се преселе на Косово и Метохију, где већ толико година ЕУ «жари и пали», па нека тамо већ данас сами уживају у ономе у шта све нас годинама утерују… Нама је најбоље да се држимо онога чега и наши свети преци, а све скраме лажи и обмана већ се и саме љуште и отпадају. Џаба су кречили! Нису нам потребни «савети» оних који нам доказано не желе добро.

Преводилац сте више књига до сада, набројте их, за оне који ће тек читати укратко да прођемо кроз кратак садржај сваке од њих, да се представите читаоцима СРБског ФБРепортера — све што сте до сада превели и како заинтересовани књиге могу да набаве… САВА РОСИЋ:

Почећу од лепе књижевности. Споменик Владимира Турбина
(Нолит, Београд, 2001)(Роман мог ментора, чији превод ми је пре смрти завештао, уверен да ће га Срби објавити пре Руса, што се и десило. Можете мислити како изгледа роман у коме је професор руске књижевности «прошетао» кроз два века руске историје и књижевности)Бајке о речним вилама и сврачје бајке Алексеја Николајевича Толстоја (Бонарт, Нова Пазова, 2003) (кратке шаљиве приче написане пре «Хода по мукама», «Петра Првог» и «Хиперболоида инжењера Гарина»). Вукодав (препеви песама и преглед сестриног превода) Марије Семјонове(књиге 1, 2 и 3) (Лагуна, Београд, 2004, 2006, 2007)(роман епске фантастике, за чији превод смо сестра Ружица и ја добиле награду Друштва љубитеља фантастике «Лазар Комарчић» из Београда. Они који воле поезију могу на сајту Српска. Ру пронаћи десетак препева под насловом: Стихови из «Вукодава» Марије Семјонове)Валкира (Онај кога увек чекам) Марије Семјонове(Двери српске и Преводилачка радионица Росић, Београд, 2009)(историјски роман о томе како су се девојци из једног северног словенског племена оствариле две највеће жеље: да постане ратница и да сретне свог човека)Мач мртвих Марије Семјонове и Андреја Константинова

(Мирослав и Преводилачка радионица Росић, Београд, 2013)(историјски роман о политичким размирицама у доба Рјурика. Како бих достојно превела историјске романе Марије Семјонове, морала сам да прочитам око 18.000 страна Речника српскохрватског књижевног и народног језика САНУ, колико је досад објављено, и још око 3.000 страна Речника српскохрватскога књижевног језика Матице српске)Касандрин пут или Пустоловине с макаронама Јулије Вознесенске(Двери српске и Преводилачка радионица Росић, Београд, 2009; ново издање: Катена мунди и Преводилачка радионица Росић, Београд 2015)Ланселотово ходочашће Јулије Вознесенске(Катена мунди и Преводилачка радионица Росић, Београд 2015) (два дела романа православне епске фантастике. Ево неких мишљења која сам пронашла на интернету: «Предлажем свима да прочитају роман… Јулије Вознесенске, која је бриљантно и готово пророчки описала будућност човечанства»; «Ту је написано шта ће бити са нама ако се ускоро не пробудимо»; «Ту књигу треба сврстати у школску лектиру широм православног света! Фантастична је!»)

Моје посмртне пустоловине Јулије Вознесенске
(Мирослав и Преводилачка радионица Росић, Београд, 2013)
(поучна приповест, сабрана зрнца духовног искуства многих људи, сликовито описује шта су то митарства душе, шта нас чека после смрти, каква искушења нас вребају)

Ове књиге су ми помогле да прозрем намерно замагљену суштину збивања у ова тешка времена:

Слом руског комунизма Александра Зиновјева
(БИГЗ, Београд, 2003)
(философ и социолог објашњава не само како је слом изведен него и шта после тога по замислима самозваних господара света треба да уследи)

Основи геополитике Александра Дугина
(Екопрес, Зрењанин, 2004)
Геополитика постмодерне (осврти на геополитику XXI века) Александра Дугина (Преводилачка радионица Росић и Никола Пашић, Београд, 2009)

Четврта политичка теорија Александра Дугина
(Мир Pubriselblishing, Београд, 2013)
(Прву Дугинову књигу, уџбеник геополитике, преводила сам под бомбама, а потом годинама нудила (бесплатно!) издавачима који нити су чули за Дугина нити за геополитику… На сву срећу, више није тако)

Манипулација свешћу Сергеја Кара-Мурзе
(Преводилачка радионица Росић и Никола Пашић, књиге 1 и 2, Београд, 2008); (Весна инфо д.о.о. и Преводилачка радионица Росић, Београд, 2011)
(Сличан «ход по мукама» прошла сам и са овом изузетно важном књигом, а захваљујући покојној Љиљани Танић из сада већ угашене књижаре «Никола Пашић», за чији опстанак се годинама борила, усудила сам се да упловим у издавачке воде, како би најзад угледала светло дана… Радује ме што ни овај велики ум више није непознаница за Србе)

Демонтажа народа Сергеја Кара-Мурзе
(Информатика а.д. и Преводилачка радионица Росић, Београд, 2015)
(Озбиљна књига која даље раскринкава «фризирање» не само појединачних умова него и читавих народа, не остављајући «камен на камену» од подлих западних смицалица за подјармљивање човечанства)

Порекло Словена. Осврти на ДНК-генеалогију Анатолија Кљосова
(Мирослав, Београд, 2013)
(Пре више година замолили су ме да посрбим фотокопиран чланак «Откуд су се појавили Словени и ‘Индоевропљани’? Одговор даје ДНК-генеалогија» мени непознатог Анатолија Кљосова. Помислила сам да ће занимати историчара Радована Дамјановића и послала му. Он га је, исправно проценивши његову важност, ставио на свој сајт, одакле се раширио по интернету. Ова књига ставља тачку на измишљено «досељавање Словена на Балкан»)

Азбука Хермеса Трисмегистоса или Молекуларни тајнопис мишљења
Генадија Дљасина (Zepter Book World, Београд, 2007)
(хемичар показује да редослед слова у азбуци одговара нашем генетском коду. У међувремену је написао књигу «Метахемија». Иначе, биће поново у Београду 17–18. октобра ради учешћа на 5. Интернационалној конференцији о фундаменталним и примењеним аспектима говора и језика «Говор и језик 2015»)

Следеће књиге могу да се наруче код мог сина Петра Росића (064/92-58-932, [email protected]):
«Манипулација свешћу» Сергеја Кара-Мурзе (књиге 1 и 2 по 600 динара; обе 1.200 динара); «Демонтажа народа» Сергеја Кара-Мурзе (1.500 динара); «Мач мртвих» Марије Семјонове и Андреја Константинова (700 динара); «Моје посмртне пустоловине» Јулије Вознесенске (500 динара); «Касандрин пут» и «Ланселотово ходочашће» Јулије Вознесенске (по 850 динара; обе 1.600 динара)

Сава Росић: Чувајмо ону искру божанског коју свако од нас у себи носи | Русская весна
Сава Росић: Чувајмо ону искру божанског коју свако од нас у себи носи | Русская весна
Facebook Twitter ВКонтакте Одноклассники ВКонтакте Telegram RSS