Једини пут Русије и Србије — истина и победа!

Једини пут Русије и Србије — истина и победа! | RusNext.ru

У педагошкој академији у Армавиру у окриљу Друштвеног културног фонда козака Кубана и «Друштва пријатеља генерала Ратка Младића» организован историјски час путовања по Републици Српској, путевима генерала Ратка Младића и ВРС и промовисана књига «Завешчаније» Биљане Живковић

Друштво пријатеља Ратка Младића и Козака Кубана недавно су организовали у Армавиру (југозапад Русије) у Педагошкој академији, програм посвећен српском народу — достојан дивљења и поштовања. Највећи део програма био је посвећен личности легендарног команданта Војске Републике Српске, генерала Ратка Младића. Повод је летошња посета уважене сверуске делегације «Друштва пријатеља генерала Ратка Младића»: из Армавира, Сочија, Москве и Ростова на Дону — Републици Српској и Србији, а све то — према жељи легендарног команданта ВРС Ратка Младића, који је од 26. маја 2011. године, заточен у хашком казамату.

Сусрет у Армавиру био је прилика да се са духовним, историјским и културним богатством Републике Српске и Србије упознају скоро све генерације присутних- од оних средовечних, студената и академаца, до ученика млађег узраста. Можда би из свечаности у Армавиру (од узорних козака, православаца, интелектуалаца, али и најмађих), много тога могле да науче бројне српске патриотске организације: како се афирмишу и истински поштују највеће националне вредности. Утисак је да импозантно и разгранато Друштво козака Кубана сусрете овакве врсте дубоко и прецизно осмишљава, са циљем да све што је вредно — верно пренесу на младе нараштаје. Круна ове изванредне свечаности у југозападној Русији била је посвећена борби српског народа, отелотвореној у херојској борби легендарног генерала Ратка Младића за слободу сваке стопе српске земље. У време, рата у БиХ од 1992. до 1995. када су Срби Републике Српске били од свих остављени, па и од матичне Србије, захваљујући хиљадама положених живота српских војника, јунака и хероја рођена је Република Српска. У Републику Српску се уградило борбом на стотине руских добровољаца, а десетине њих је положило своје животе на олтар слободне РС. О томе сведочи споменик у Вишеграду, посвећен руским добровољцима који су дали животе да Репубклика Српска — данас слободно постоји и дише…

Дубоко је ганула чињеница да су полазници Педагошке академије, на челу са њиховим професором, др Сергејем Николајевичем Лукашом, превели «Песму пркосну», Добрице Ерића на руски. Сцена када четворо младих Армавираца и козака казују речи «Пркосне» на руском језику више је од симболичне жеље за победом светлости над тамом, која се надвила над српским народом. То је дубока потреба руског народа да се саживи са српским састрадавањима, али и порука, да Срби никада неће бити остављени на милост и немилост оних који су на крилима НАТО, унесрећили братски православни народ у Србији, у Републици Српској и целој БиХ, у Хрватској, Црној Гори, у Јужној српској покрајини — Косову и Метохији.

То се не заборавља, то се памти и памтиће се, докле се дише и док постоји и Србија и Русија: све до заједничке победе — јединствена је порука са свечаности у Армавиру.

Сергеј Николајевич Лукаш, др педагошких наука, професор педагошке академије, директор Друштвеног културног фонда козака Кубана са седиштем у Армавиру, говорио је о својим, како каже, прелепим утисцима из сусрета са српским народом, пре свега, Републике Српске: Вишеграда, Калиновика, Божановића, родног села генерала Ратка Младића, Соколца, али и манастира Ловнице, Папраће, Дражевине, Добруна… Скупу у Армавиру, осим представника Академије и козачких удружења, присуствовао је и Алексеј Јурјевич Петрик, координатор међурегионалног удружења «Друштво пријатеља генерала Младића», мајор по чину, професор на Православном институту у Армавиру.

У спомен херојске борбе српског народа на Косову и Метохији, против НАТО Сциле и Харибде, представљена је и књига «Завешћаније», Биљане Живковић, која је аутентично сведочанство о страдњу српског народа на Косову и Метохији. О књизи су говорили др Сергеј Николајевич Лукаш и представници најмлађе козачке генерације. Задивљујуће је са колико су истинског поштовања и разумевања сви у сали, од наратора, до слушалаца, доживели кроз књигу «Завешћаније» вишедеценијску агонију српског народа на Космету, која још траје. Б.Р.Ж.

Преносимо на руском језику «Песму пркосну» Добице Ерића, коју је превео Сергеј Иљин.

Фотографије: са свечаног скупа у Армавиру и са промоције књиге на руском језику- «Завешћанија», Биљане Живковић

Песня упрямая

(На русский язык стихотворение перевел Сергей Ильин. Мы приводим его целиком).

Я,
Раб Божий,
Серб,
с седою бородой,
По доброй воле объявляю
Сквозь цепи, проволоку, взявшие в кольцо мою страну,
перед свидетелями
Силой, Мукой и Обманом,
Что виноват и признаю вину!
Виновен, что я кто-то чей,
А не никто ничей,
Виновен я, что в годы сербского гоненья
Хожу я в православный храм
Пусть и редко
И крестным осеняюсь в три перста
Святым знаменьем!
Виновен в том, что жив,
А лучше б верно умер.
Виновен и подавно,
Что всё идёт нормально.
Что в небо я смотрю, не на травы,
Виновен я, что правду защитил,
Виновен я,
Что снова праздную свою крестную славу.
Виновен, что кириллицей пишу,
Виновен, что пою,
Ругаюсь и смеюсь.
Виновен, признаюсь,
Что знал я — что не знал, и что не знал — то знал,
Виновен я, виновнее всех вас,
И высшей меры для себя прошу.
Виновен я и грех мой главный,
Что я с рожденья православный.
Как святосавец не признаю никогда
Святость убийц и каинов прощенье,
А коль признаю,
Чтобы жизнь спасти —
Предам свой крест честной и своих предков славу,
Коль не признаю —
Мне уже не жить:
Зовите целый мир мою страну бомбить.
Орда бывших людей,
Воров и босяков,
И стадо роботов и чудищ многоногих
В простор полей и тишину лесов,
В мой белый дом, стоящий при дороге,
Рядом с которым нынче так красиво
Расцвели вишни, яблоки и сливы.
Признаю
для спасенья рода
это всё.
Отныне нет меня.
Я вычеркнут из списка.
Отныне воздух я, вода, а также свет —
Три элемента, что вы мерите ценою.
А что пред вами на суде даёт ответ,
Так это, что вы соделали со мною.

И внешний облик мой,
Звериный, не людской,
Вы множите его с утра до ночи,
Это — сознанья, подсознанья вашего экран,
Это — не облик мой,
А ваша сущность, между прочим.

Мой враг тысячерук, тысячеглаз,
С тысячей слуг и всех служанок лжи,
Украл ты солнце, словно яблоко, у нас,
И радость чистую, как алый мак во ржи.
Мои потомки горечь будут пить и желчь,
Твои потомки горький мёд уж пить устали
За деньги, кровь с которых не стереть,
Мою страну вы по частям всю распродали.

Судьба завяжет тебе руки за спиной,
Настанет утро, когда все твои угаснут силы
Или не выдержав позор последний свой
Планета лопнет, всех сравняв в одну могилу.
Во много раз важней,
земля моя родная,
Ты с сёстрами своими,
Истиной и Правдой.
Зачем на вас поднялась сила злая?
Зачем на вас оскалилась и кривда и неправда?
Орда бывших людей,
Воров и босяков,
И стадо роботов и чудищ многоногих
В простор полей и тишину лесов,
В мой белый дом, стоящий при дороге,
Рядом с которым нынче так красиво
Расцвели вишни, яблоки и сливы.
Неясно, кто для нас страшней:
крестоносцы,
американцы,
что чёрта дочери и сыновья.
Быть может услыхали банды на земле,
Что мы имеем сердца золотые,
И вырывают их,
Пытаясь вставить в собственные груди,
Чтоб и они из чудищ стали люди.
Господа обвинители,
Судьи и палачи,
Вписали вы мне все свои приказы
В мои зрачки
Тончайшим стёклышком.
Что тяжко всем живым, быть лучше мёртвым.
Вот и зашли мы понемногу уже за ночь.
Но вы напрасно так спешите линчевать
Гостеприимнейший народ на свете —
Людское сердце,
Диво среди див,
Не примется в разбойничей груди.
Мы не боимся смерти —
Чёрная чума
Заместо рабской жизни и болезни длинной
Смерть — это частый гость меж нами,
как весна,
лето,
осень
зима
Нам не страшна
Мы платим данью
и засухе
и наводненью
и землетрясеньям
и морозам,
мы умираем у себя в дому
с душой покаянной и просветлённым ликом.
Недоброжелатели,
Сытые и безумные,
Всё запретили вы в родном мне доме,
но вот никто не сможет запретить мне
петь и смеяться, даже умирая —
Что с вами не случается вовек,
ни на вашей свадьбе,
ни коль родился новый человек.
Не нужен кол, верёвка — ничего —
Поставьте крест мне на вершине этой.
Меня распните вы, как ваши предки — моего,
Спасителя Христа из Назарета.
Я хочу видеть всё, а вы глаза закройте,
Иначе ваших глаз коснётся слепота —
Сиянье моего лица вы вынести не в силах.
Но побыстрей, прошу вас, всё устройте:
Чем раньше буду на земле распят,
Тем раньше я воскресну для Христа.

Facebook Twitter ВКонтакте Одноклассники ВКонтакте Telegram RSS